O najdražem parčencetu zemlje i svemu između

“Precious memories, how they linger
How they ever flood my soul
In the stillness of the midnight
Precious, sacred scenes unfold”

Gospel (Aretha, J.J.Cale)

17. maj 014.

Nikada više neću pisati o svemu ovome.
Sada pišem jer ne mogu da pustim da ode, a da ne ostane zabeleženo, makar ovako, ukratko.  Za Vanju.

1.

Nisam još ni u osnovnu školu krenula kad je tata kupio to malo parče zemlje.
Bila sam mala i nisam razumela zašto je u mojoj porodici odjednom zavladalo tako veliko uzbuđenje i radost.
Ne znam kako, ali sećam celog tog sunčanog jesenjeg dana.
Tata nas je ujutro našom, tada ne toliko starom belom bubironom, svečano odvezao do tog seoceta, nedaleko od Beograda.
Do „našeg novog sela“ vozio je neobično brzo.
Bio je van sebe od sreće, ponosa i nestrpljenja, a mi smo se isto toliko radovale s njim iako u stvari pojma nismo imale šta nas tačno čeka na kraju puta.
Bilo je divno videti ga takvog.

Usput smo slušali Elvisa sa tatinih kaseta i igrali „na slovo, na slovo“. U bubi je bilo glasno i radosno tokom cele vožnje.
Mama je imala spremne putne sendviče, uvek prvo umotane u alu-foliju, pa salvetu, uvek od dva parčeta belog hleba, sa kajganom i paradajzom i malo praške između. Ovi sendviči su bili pouzdan znak da smo u kolima i negde putujemo, pa makar put bio i veoma kratak, kao sada.

U jednom trenutku, skrenuli smo sa glavnog puta u to naše novo selo, u glavni, jedini seoski šor.
Tata je tada veoma usporio i kroz selo smo prolazili poput pogrebnog vozila pogrešne boje, sa razdraganim turističkim vodičem.
Levu ruku je držao na volanu, desnom pokazivao ka pojedinim kućicama i dvorištima s obe strane puta i ukazivao nam na razne važne činjenice.
– Jel’ vidite onu veliku belu kapiju u obliku potkovice? Jel’ vidite dole, u dnu imanja, one konje što pasu? To je Miladinova ergela. Gaji lepe konje za trkanje. Videćete…svratićemo jednom…
Meni oči ogromne. Konji! Pravi konji!
Upijam svaku reč i prizor i pokušavam da shvatim kako to da tata, rođen u Beogradu i odrastao oko Saborne crkve, toliko zna o ovom selu i ljudima koji tu žive.
– Jel’ vidite ovaj kiosk desno?
– Vidimo!
Par ljudi u prljavoj radnoj odeći sedi na praznim gajbama ispred kioska, oveće ofucane metalne kutije sa malom nastrešnicom. Piju jutarnje pivo.
Tata se nasmeje:
– E, to vam je „Dragstor kod Životu“! Jedini supermarket u kraju. Nema šta nema! Od hleba i jaja do mleka i piva! To je, u stvari, ceo asortiman…

Lagano smo prolazili pored niza imanja, uglavnom omanjih kuća, nedovršenih, pored uređenih i neuređenih dvorišta, voćnjaka… a tata nam je sve vreme govorio razne zanimljivosti i davao bizarne i korisne informacije o lokalnom življu, njihovim osobinama i navikama.
Približavali smo se kraju prašnjavog centralnog seoskog puta, kad je tata zaustavio auto i obznanio: – Stigli smo! Sačekajte u kolima da otvorim…

Gledale smo kako otključava katanac i otvara oba velika krila „kapije“ nemušto sklepane od dasaka i žičane ograde. Širom je otvorio oba krila, a ja sam istegla vrat da što bolje vidim gde idemo.
I lepo sam sve videla. Išli smo u džunglu.

Prva polovina sa svih strana žičanom ogradom ograđenog placa, ka ulici, bila je prohodna. Tata je pre našeg dolaska očigledno posekao lijane i biljke mesožderke, sredio taman toliko da možemo da prođemo malo tuda, bez mačete.
Zadnji deo imanja pun travuljine, korova, paprati… sve veće i više od mene, ne mož’ biti gušće… Nisam mogla da ocenim koliki je zapravo plac, mogao je da se završava odmah tu, iza gustiša… ili u sledećem selu.
Bilo je tu i žive ograde s jedne strane i različitog drveća i divljeg cveća i žbunja… sve je to bilo stopljeno u jednu braon-zelenkastu jesenju sliku nejasnih linija, u seosku džunglu.
U sred te kompletne raspuštene i razularene prirode, jedna stvar se razlikovala od ostatka ambijenta, iako joj je u potpunosti pripadala i odmah je privlačila pogled; na granici čistine i prašume, petnaestak metara u vis, uzdizao se ogromni stari hrast. Ogroman, možda i par vekova star, veličanstven. Poput džinovskog viteza-zaštitnika, svojim širokim rukama pravio je i hlad i krov, bio je kuća pticama i vevericama, video se iz daleka.
Mama je obožavala taj hrast. Svi smo ga voleli ali mama je imala nekakav poseban odnos prema njemu. Ili s njim. Pričala mi je kako je hrast na našem podneblju često „zapis“ – sveto drvo. Duboko je verovala, a i ja sa njom, da ovaj naš to jeste. Zbog toga, a i zato što bi smo ga voleli i da nije sveti, nikad mu nismo lomili grane, kidali lišće i plodove, čak ni spavali u njegovom hladu.

Na celom imanju, osim vrlo bogate flore i faune nije bilo ničega osim nekoliko velikih betonskih ploča, naslaganih jedna na drugu, u dva štosa.
Mama je odmah iz svoje Sport-Bili torbe izvadila sve što je bilo potrebno da se gornja betonska ploča za čas pretvori u lepu i bogatu piknik-trpezu, na kariranom crveno-belom stolnjaku.
Tata se brzim hodom uzbuđeno šetao s kraja na kraj Našeg Imanja, pričajući nam o svojim planovima i raznim detaljima koje je zamislio. Govorio kako je ovo tek početak i kako moramo i maštu malo da uključimo, pa da vidimo „Rajsku Oazu“ koja će ovde uskoro nići…
Ja sam mu, kao i uvek, sve potpuno verovala iako sama nisam uspevala ništa posebno da izmaštam, verovatno zbog kopriva, koje su me stravično ojadile.

Dok se ostatak kolektiva zanimao za kariranim stolnjakom, tata je na čistini malo dalje napravio lomaču i palio otpale grane i lišće.
Plamen je bio veličanstven, hitao je visoko, a ja sam klečala na posečenoj travi i gledala ono što, živeći u gradu, nisam ranije imala prilike da iskusim.

Vazduh je bio svež i drugačiji, sva čula su ovde bila prezauzeta, upijajući novu, uzbudljivu sredinu.
Putem bi ponekad prošla konjska zaprega, sa koje bi nam vozač mahnuo, a i mi njemu. Ko god je prošao šorom, javio bi nam se. Tada sam naučila da se, za razliku od grada, u selu uvek zdravi u prolazu. Naročito sa strancima.

Mirisi životinja, šume i sena mešali su se sa mirisom vatre.
Negde u blizini mukale su krave i čuli se pevci.
Svaki put kad bi se oglasila ovca, tata bi viknuo, glasom lišenim bilo kakve ironije ili podsmeha:
– Anče, zove te drugarica, javi joj se!
Mama bi odmah s osmehom prekorila:
– Pero…
A ja bih se svaki put naglas uvređeno smejala.
Tata je to radio, bez izuzetka (ako bi se „moja“ ovca oglasila, viknuo bi tu rečenicu u sred cepanja drva ili košenja trave, negde iz dna dvorišta), svaki put kad bismo bili na placu, tokom sledećih dvadesetak godina.
I svaki put bi se pokidao od smeha, ali tek posle moje reakcije.

Tog prvog dana u našoj novoj džungli ostali smo do večeri, koja je pala mnogo brže i jače nego u gradu.
Imali smo termose sa kafom i čajem, srebrne kesice sokića na slamčicu, hrane za tri dana… karirani stolnjak i karirano ćebe s resama, kako pravila piknikovanja i nalažu.
Moji su se obično uvek trudili da se ne vozimo noću, ako baš ne mora.
Ovog puta, a sigurna sam da je to bila tatina posebna želja i namera, sačekali smo da padne mrak, onaj najcrnji.
Životinje se više nisu čule, i mirisi su se izmenili, sedeli smo na toplom ćebetu blizu nestvarne fantastične vatre i slušali je, kako u dogovoru s krošnjama i zričcima pravi muziku.
Dalje od svetlosti vatre, osim osvetljenih prozora u po kojoj kućici, sve je bilo mračno do neprepoznatljivosti. Ni put se nije video dok retki automobil ne bi prošao.
Iznad nas je bio Svemir.
Crno nebo je svetlucalo od beskrajnih naguranih zvezdica, koje nikada ranije nisam videla na tom mestu. To mora da je neko drugo nebo, sigurno nije ono naše, beogradsko.
Tata je uživao sa mnom i u mom oduševljenju.

Kada smo te večeri pošli nazad ka Beogradu, opijena mirisima i puna utisaka, zaspala sam u kolima pre nego što smo izašli na glavni put.

2.

Naša džungla se drastično menjala iz leta u leto.
Tata je koristio svaki slobodni trenutak da sedne u auto, nekad sa nama, a nekad i sam, i ode na plac „samo da nešto sredi“.
Ponekad je, kao školarac koji ne može da dočeka vikend, petkom odmah posle posla žurio kući da se presvuče i ruča, pa trk u selo, da poradi još par sati, dok ne padne mrak.
Sve je radio uglavnom sam.
Prve godine je raščistio ceo plac i odredio i obeležio šta će gde praviti i saditi.
Druge godine je tu već nikla naša kućica.
Moj divni Teča-Momčilo, veoma iskusan u tim stvarima, pomagao je tati oko zidanja kuće, zajedno sa čika-Mišom, tatinim drugarom iz detinjstva, koji je imao vikendicu odmah tu, preko šora.

Svaki put kad bismo svi otišli na plac, sve je delovalo drugačije i lepše.
Uskoro smo uneli i neke komade nameštaja u kućicu. Kauč na rasklapanje, orman…šporet, okruglasti „pinguin“ frižider iz šezdesetih…
Jedna oveća soba, kuhinja i – veranda.
Unutar kuće se samo prespavljivalo, ništa drugo. Život na placu tekao je isključivo na verandi ili na travi.
S ulice, kućica je izgledala kao iz bajke. Mala, bela, sa ljupkim drvenim zabatom oblih ivica poput karnera, sa verandom koja se teško razaznavala od zeleniša i jednim belim zidom prekrivenim ružama-puzavicama.
Veranda je uvek bila u hladu, osenčena šarenom senkom koju su pravile puzavice, penjući se uz postavljene kanapčiće, od zemlje do drvenog zabata.

Tata je već prve godine zasadio male busene žive ograde uz stazu koja vodi do kuće, voće, povrće, cveće… Svake godine bi nalazio neko novo savršeno mesto i, par nedelje posle praznika, zasadio bi našu novogodišnju jelkicu. Travu je redovno kosio i sređivao, a ja sam učila od njega kako se gaje i neguju razne biljke, čupala korove, zalivala, farbala novu, lepu drvenu kapiju koju je sam napravio… Volela sam da se bavim po bašti, naročito zajedno sa tatom. Tu sam prvi put videla beloušku i usrala se živa, što je tatu posebno zabavilo. Prvi put sam videla svice. Prvi put sam probala toplo mleko direkt iz krave (ok, nisam joj baš sisala vime al’ sam pila iz šolje koju je komšinica napunila – iz krave) i jela kajganu od tog jutra izleženih jaja. Prvi put sam, trčeći uveče bosa po travnjaku, zgazila ježa. I opet se usrala živa. Do tada nisam ježa ni videla, osim na slici. Nisam ga ni sad videla, samo sam ga zgazila. Bockav a mekan i topao. Plakala sam neutešno i od straha i iznenađenja, i zato što sam bila ubeđena da sam mučenog ježa razgnjecala po travi. A nisam. Ode jež svojim poslom, skandalizovan.
Prvi put sam jurila prase, koje je uteklo komšinici do nas. Prvi put, a i poslednji, ubila sam petla, nehotice. Veliki, lepi, preki i malo zastrašujući pevac nekako je preskočio ogradu i našao se kod nas u dvorištu. U pokušaju da ga malo poćeram, te da se on vrati preko ograde svojoj kući, on se uspaničio i umesto da preskoči tarabu – a malo mu je falilo – ostao je glave zaglavljene između dve daske i potpuno pohisterisao, a i ja s njim. Nisam smela da mu priđem, a dok sam vikala tati da brzo dođe, lepo se čuo zvuk lomljenja vrata, poput suve grančice. Komšinica i tata su za par trenutaka stigli, taman da konstatuju smrt pevca i moj trenutni katatonički šok. Dok sam uplakana trčala što dalje od bića koje sam ubila, od moguće osude ljudi i od sopstvene strašne tuge i krivice kojoj nisam mogla da pobegnem, uspela sam da čujem samo reč „supa“, a onda sam se sakrila u dnu bašte i gorko otplakala lepog pevca.
Dakle, useravanja je bilo na pretek, svih vrsta.
Priroda je divna i jebeno surova.

3.

Kasnije, kad sam pitala tatu o ovom mestu i zašto je odlučio da baš tu kupi parče zemlje i sagradi kućicu, ispričao mi je neverovatnu priču.
Tata je rođen jula 1940. u Beogradu. Mama, Danica Lang, bila je poznata beogradska modistkinja. Imala je svoj modni butik i svoje devojke koje su za njenu bogatu klijentelu, beogradske dame, šile divne haljine i ansamble po poslednjoj pariskoj modi. Modni salon je bio u prizemlju njihove kuće, Palmotićeve broj 13., imao je ulaz i izlog s ulice. Unutra i na spratu živeo je tata s porodicom i poslugom.
U dvorištu ove kuće trčkarali su beli paunovi, egzotični papagaji, zečevi, majmunčići.
Tatin otac, veoma uspešan i preduzimljiv industrijalac Pavle Davidović, putovao je često po svetu i sa mnogih putovanja donosio po neku životinjku, naročito kad mu se sin jedinac rodio. Pravio je mali zoološki vrt za mog tatu.
Pavle je bio vlasnik fabrike potpuno božanstvenih dečjih kolica „Davidović“, pravljenih po poslednjem italijanskom dizajnu. Takva kolica, okrugla poput jajeta, s ogromnim tankim točkovima, opet su se vratila u modu i danas ih prave i prodaju za silne pare.
Pavle je bio i vlasnik fabrike sapuna, kao i suvlasnik „neke fabrike delova aviona u Pančevu“ (nikad nisam saznala da li je to „Insa“, a mislim da jeste), vlasnik jednog od prvih automobila u Beogradu, kojim ga je njegov verni šofer godinama vozao, i koječega još.
Po nekim pričama i po fotografijama koje čuvam, stekla sam utisak da je moja baka Danica bila jedna vrhunska dama i sjajna poslovna žena. Na predratnim slikama, uvek je elegantna, uvek sa karminom, krznom i biserima oko vrata. Deda Pavle je takođe bio veoma naočit i elegantan, a po pronalaženju jednog, očigledno lično njegovog, malog foto-albuma iz dvadesetih i tridesetih godina, rekla bih da je bio neviđeni plejer. Svaka fotografija je iz različitog grada, uglavnom sa francuske i italijanske rivijere. Uvek je bar jedna ženskinja pored njega, neretko dve-tri, ili u bundama ili u seksi predratnim kupaćim kostimima s kratkim nogavicama. I nikad nijedna od njih nije moja baka. Opasan Švaler deda Pavle.
Kad je počeo rat, tata je bio beba od oko 6 meseci. Jevrejska beba, majke Jevrejke. Tako su na to tada gledali i, što je opštepoznato, po tome odlučivali da li život može da se nastavi ili ne.
Strahota rata je počela nekako odjednom. Ne znam da li ljudi nisu verovali šta može da se desi, pa se nisu na vreme pripremili za najgore, ili se sve zaista tako brzo izdešavalo, pa nisu stigli… Nije ni važno. Rat je počeo, postalo je jasno da se Jevreji love i sistematski ubijaju. Danica je uzela svoju bebu i malo stvari koje su mogle da joj stanu u ručnu torbu i – pobegla.
Čula sam priču da je peške, uglavnom noću, s bebom išla, dokle god je mogla da hoda. Ne znam ni da li joj je to bio cilj ili se tako desilo, ali došla je sa bebom do nekog seoceta nedaleko od Beograda. Jedna porodica s dvanaestoro dece ih je primila i krila, do kraja rata, dok opasnost nije prošla.
Postoji jedna fotografija mog tate iz tog perioda. Imao je možda tri godine. Bio je ćelav, obrijan do glave, mršav, u lanenoj haljini tj. tunici pravljenoj od verovatno od džaka, a na nogama je imao nekakve nanule, koje su izgledale krajnje neudobno – daščice sa kožnim kajišićem zakucanim ekserima, da ih drže na nozi. Tata se na slici osmehivao.
Porodica kod koje su bili sve to vreme bila je veoma siromašna, kao i sve druge. Danica je pomagala oko kuće i dece i – šila. To je najbolje znala. Umela je da napravi neverovatne stvari, od ostataka platna, džakova, zavese…
Tata je živeo sa svojih dvanaestoro novih braće i sestara. Jeli su uglavnom ništa. Možda nekad poparu, nekad kačamak. I uvek svi zajedno, iz jedne velike drvene posude, drvenim kašikama i rukama.
Živeli su zajedno, spavali svi zajedno nagurani po slamaricama, jeli zajedno…
I svih dvanaestoro braće i sestara se razboli od tuberkuloze. Do kraja rata, jedno za drugim, svih dvanaestoro je umrlo.
Samo je moj tata ostao živ od sve te dece.
Tu je ostao, sa mamom, sve dok opasnost nije prošla i dok nije postalo sigurno da se vrate svojoj kući u Beogradu, ne sluteći da svoju kuću više nemaju i da je ta zgrada sada puna potpunih stranaca, a da je tatin otac odveden u logor na Banjici i tamo streljan.
Tata je tridesetak godina kasnije kupio parče zemlje i napravio kućicu baš u tom selu u kojem je proveo najranije detinjstvo, krijući se sa mamom dok je trajao rat.
Mnoga deca s kojom je u tom selu odrastao preživela su rat i još uvek tu živela, sada sa svojim porodicama. Zato ih je tata sve znao.

4

U ranom tinejdžerskom periodu, želju da plevim, grabuljam i jurim prasiće je u potpunosti zamenilo coktanje i prevrtanje očima.
Uopšte me nije interesovalo da idem u tu „selendru gde sve smrdi i nema ničeg zanimljivog osim što se seljaci pijani bodu noževima“.
Tata nije insistirao na tome da idem s njim. Znam da mu je bilo žao što sam se odjednom tako promenila, a znam i da je znao da će me to proći. Nije hteo da me na silu vuče sa sobom. Radio je vredno na našem imanju i mudro čekao da me prođe ludilo.
I prošlo me je za koju godinu.

Moji su sve češće i sve duže boravili u selu, kako to obično ide.
Čim bi kiše prestale, odlazili su zajedno makar samo na vikend.
Nekad bih i ja išla s njima, a nekad bih ostala u Beogradu da sluuuučajno ne propustim nešto na Akademiji. Ili samo da bih bila potpuno sama, pušila cigarete bez griže savesti, i skakala po gajbi u donjem vešu, uz Ramonse i Motorhed napanjene do kraja.

A nekad bih iznenadila moje na placu, pojavivši se nenajavljeno sa dečkom ili, što je posebno radovalo tatu, sa buljukom drugara, nakrcanih u par automobila.
Mama bi nas odmah dočekala kaficom, ratlukom i vodom i vratila se u kuhinju da, raspoloženo gunđajući, nekako rastegne i uveća ručak za dvoje na ručak za deset.
Tata se ne bi mnogo libio da posle kafe uposli momke, a moji drugari, (beo)gradski kul likovi i muzičari, kao da su jedva čekali da se pokažu u ruralnim disciplinama.
Ručak bi bio postavljen ispod oraja, u hladu, za velikim drvenim stolom. Na kariranom stolnjaku, naravno.
Ako bi zafalilo hleba ili piva, neko bi časkom svratio u Dragstor kod Životu.

Pored svih ostalih testova i uslova koje bi svaki moj dečko morao da ispuni da bi dobio osmeh od mog tate, čini mi se da je najvažnija stvar tu bila SPS – „Snalaženje i Ponašanje u Selu“.
Istine radi, samo sam dva momka ikad i odvela na plac, znajući da su vrlo sposobni i radi da stavljaju crep i mešaju malter, te da nema bojazni od tatinog „ja ne znam šta ćeš ti s ovim devojčicama“ pogleda.

Voleo je da se samoinicijativno pojavim, sama ili s nekim, nema ni veze.
Kod kuće, tata je puno radio, puno je putovao poslom po svetu, često je bio premoren i preokupiran, ali više onako za sebe. Nikad, ama baš nikad se nije žalio ili na nas prenosio svoje brige. Nikada ga nisam čula da digne glas ili glasno opsuje, a opet, do danas mi je savršen primer autoriteta.
Ni ja pred njim nikada nisam opsovala, nikada mu ružnu reč nisam uputila, godinama me je bilo sramota i da pušim pred njim, iako je odlično znao da duvanim.
Sva ta njegova briga i umor, sve bi nestalo čim bi obukao svoje radne farmerke i majicu. Bio je istinski srećan dok sedi na svojoj verandi, pije kafu na brzinu i planira šta će sledeće napraviti.

Volela bih da je tata ostavio i firmu koju je vodio i grad i sve.. i došao u svojim rukama stvorenu Rajsku Oazu da tu dugo živi i da bude srećan.
Tatu su jedne vrele julske večeri, baš na Petrovdan, njegov imendan, ubile devedesete.
Imao je samo 56 godina.

Mama se nikada nije oporavila i navikla na život bez svog Pere.
Obe smo jako želele da na placu uradimo sve što je tata beležio i crtao u svojoj svesci planova, koja je bila prepuna fantastičnih nacrta i ideja.
Nije bilo lako, ali nekako smo gurale, malo po malo.
Uspele smo čak i da proširimo kućicu. Dogradile smo dve sobe i lepo kupatilo, da ne mora više da se ide u poljski klozet, iz kojeg sam uvek očekivala da izleti neka strahota i ujede me za pedu. Radije sam tim prilikama išla u koprive, naročito uveče. Tamo sam makar znala šta mi pravi štetu po dupetu, ako pecne.
Sadile smo cveće i povrće, kosile travu, farbale ogradu… i svaki put kada bismo nešto lepo uradile, tačno sam osećala kako me tata gleda s ponosom i ljubavlju. Osećala sam da sve vidi i da je srećan, tamo negde, jako blizu.

5.

Bilo je teško sledećih godina. Bubironu su mi pijani degeni, naročito ranom zorom, vikendima posle Zvezde i Akademije, udarali svojim kolima sigurno 50 puta. Lopovi su bez prestanka skidali i nosili sve što je moglo da se skine, a ja sam bez prekida od usta odvajala, od ponižavajuće malih honorara za koje sam radila, i stalno kupovala nove delove i družila se s majstorima.
To je tako trajalo dok neko nije konačno sve pokrao i očerupao, a ja više nisam imala novca za delove i popravke.
Proredile smo odlaske sledećih strašnih godina koje su se nizale, ali smo ipak uspevale da iskoristimo svaki boravak u tatinoj Rajskoj Oazi da završimo ili započnemo nešto od poslova iz sveske.
Ja sam nekako, uz sve drugo, uspevala da se bavim i sitnicama koje život znače. Ili makar oplemenjuju. U sred svih crnih i ružnih dešavanja, to me je činilo srećnom i malo spokojnijom.
Farbala sam stari tamnobraon nameštaj u belo, sadila novo cveće, oslikavala stare saksije, iz Beograda donosila lepe posude i posteljinu, posebno kupljene za našu kućicu. Volela sam sve potpuno rasparene „setove“ šoljica i tanjira. Gde god da se pogleda – bilo je nešto ljupko. U kući ili oko nje.
Imala sam svesku sa svojim planovima, idejama i nacrtima, koja je živela sa tatinom.
Jedna od prvih sledećih stvari sa spiska bila je da u dvorištu sazidamo prelepi veliki roštilj od crvene cigle, sa radnom površinom sa strane. Po tatinom nacrtu, naravno.
A onda se desio, ili nastavio, niz teških godina i događaja i planiranje bilo čega je postalo skoro nemoguće.

6.

Do 2005. sam se već konačno istinski opustila shvativši da nikada i ni u kom smislu neću praviti kompromis glede svog potencijalnog partnera, te se pomirila sa činjenicom da ću – pošto baš dugo niko nije uspevao da me zdravo obori s nogu – provesti ostatak života u singlu. I to mi je bilo skroz okej. Čovek se na sve navikne.
I, naravno, baš tada mi se desi najvažniji „slučajni“ susret u celokupnoj planetarnoj istoriji susreta, jedan od onih što istog trenutka iz korena menjaju život, budućnost, ceo svet, na bolje.
Nisam pojma imala da će mi odmah sve biti tako kristalno jasno i da ću nakon nepuna 2 minuta, dakle, nakon tek nekoliko razmenjenih reči i pogleda, znati, van svake sumnje, da je taj, u svakom smislu potpuni stranac ispred mene – moj. Zauvek.

Taj historijski susret i sve što je usledilo, jedna je veoma neobična priča o kojoj ću podrobnije, kako i zaslužuje, drugi put.
Ono što je za ovu priču važno jeste da je tog februara 2005. opasan dubl zamenio postojeći singl. Pošto smo K. i ja sticajem fantastično zajebanih trenutnih okolnosti retko bili u istoj državi prvih par meseci poznanstva, stalno smo pisali pisma jedno drugome. Telefonski razgovori su bili preskupi (naročito kad je K. bio sa svojim bendom 8 nedelja na turneji po, na primer, Australiji ili još 5 po Americi), sms poruke nisu radile između mog i njegovog provajdera, pa smo ređe pričali, a svakodnevno se pisali i čitali. Uprkos svim tim okolnostima i ekstremnim statističkim nemogućnostima, uspevali smo da se viđamo i tokom tog perioda. K. bi doletao u Beograd, makar na par dana, iz raznih evropskih gradova u kojima bi se zadesio, čim bi saznao da ima i najmanju pauzu u nizu koncerata.

K. me je nedavno podsetio na jedan mejl koji čuva odštampan, u velikoj kutiji s našom prepiskom. To pismo sam mu pisala u martu ili aprilu 2005. i ono opisuje san iz kog sam se tek probudila, a sećam se da sam se probudila krajnje zbunjena i odmah sela za komp, da zapišem san pre no što ga zaboravim.
Sanjala sam jedan od onih užasno realističnih snova, mogla sam se zakleti da je java. Sve je bilo potpuno jasno, boje su bile žive, mirisi, zvuci… sve je bilo stvarno.
Sanjala sam da sedim na verandi naše kućice u selu. Kas tada nije ni znao da ona postoji. Podnevno sunce je svetlucalo kroz guste puzavice i pravilo prugaste šare na drvenom stolu. Bilo je leto, toplo, žarko zeleno. Čule su se ptice i pevci, krošnje su šuštale. Travnjak ispred kuće bio je sveže pokošen, sve je mirisalo na travu i leto. Divni veliki vitez-Hrast bio je na svom mestu, visok i jak, čuvao nas je. Pravio je veliku hladovinu u jednom delu travnjaka i bašte. Na suncu je bilo vrelo, a na koži sam osećala poneki topao dašak vetra.
Sve je bilo kako i jeste leti. Osim jednog novog detalja.
Sedela sam na verandi i gledala kako tačno na međi sunca i hrastove senke, u malom plavom bazenu na naduvavanje sedi gologuzi dečačić od oko godinu i po-dve, kikoće se i pljuska po vodi. U snu se uopšte nisam zapanjila, ništa mi tu nije bilo novo ni neobično. Sve što sam osećala bila je ljubav i sreća. I neki neopisiv mir. Razgledala sam ga, imao je izrazito plave oči, okrugle obraščiće i ne previše kose. Ono malo svetlih pramenčića bilo je u retkim loknama. To sam mogla biti i ja u bazenčiću, to je bilo moje lice kakvo znam sa svih svojih bebećih slika. Možda bih kasnije i pomislila da sam to bila ja, sam’ da nije piše, koja mos def nije bila moja.
Par koraka dalje, stajao je K. i zaljubljeno gledao dečaka koji je gugutao i odlično se zabavljao u bazenčiću.
Ceo ovaj prizor mi je bio divan i potpuno normalan. Dok se nisam probudila.
Trebalo mi je par minuta da dođem sebi i razlučim šta je šta, a zatim sam u pidžami sela za sto i počela da pišem sve čega sam mogla da se setim u vezi s ovim snom, dok je još sveže.
Podelila sam sa K. u tom imejlu ovaj san i svoje zaprepašćenje celim događajem.
Mislim, unapred sam se radovala sledećem dolasku K. u Beograd i jedva sam čekala da ga odvedem u selo, da mu pokažem naš mali Raj, da pravimo roštilj, jedemo sočne klozetarke (tako je tata nazvao drvo jabuke locirano kod poljske klonje) i paradajz i sve drugo iz naše bašte, da se sunčamo na travi, da se ljubimo u ležaljci između oraja i šljive… Svemu sam se tome veoma radovala, samo mi gologuze – a ni obučene – bebe nikako nisu padale na pamet, ni u jednoj varijanti.
Ponajviše zbog toga što sam još par decenija ranije počela da se navikavam na činjenicu koju su mi beli mantili stalno ponavljali – da je takoreći nemoguće da ikad postanem majka. Moooožda, ako baš nekad jaaaaako to poželim, pa počnem sa dugotrajnim, skuuuuupim i komplikovanim alternativnim metoooodama i procedurama, koje ništa ne garantuju ..možda postoji promil šanse..bla bla bla…
Hoću reći, zbog svega toga, a valjda i usled nedostatka dase s kojim bih istinski poželela da ozbiljno poradim na potomstvu, nikada se nisam ni usuđivala da o tome mnogo razmišljam, niti me je to preterano zanimalo. Kasnije je to nerazmišljanje postalo najnormalnija stvar, ni dobra ni loša već samo – činjenica. Zato me je ovaj san tada toliko pomerio, iznenadio i zbunio i zato sam ga odmah podelila sa K.

Ne bih da se ponavljam, a mogla bih i ovde da primenim i događaje opišem istim rečima kao i s početka ovog dela priče, kad smo se K. i ja sreli.
Dakle, kad se najmanje nadaš, zapravo, kad se uopšte više ne nadaš već se konačno opustiš i okreneš drugim stvarima, desi se tačno ono što čovek, hteo to sebi da prizna ili ne, više od svega želi. Ono što se nekad i pribojavaš da priželjkuješ, jer ti je previše važno, a mogućnost da se nikada ne dogodi nepodnošljiva.

Februara 2005. smo se K. i ja sreli, februara 2006. dobili smo Vanju, ubedljivo najneočekivanije i najželjenije dete na planeti. Medicinski fenomen. Naše malo Čudo.
Moj kršteni kum, kod kog sam celog života išla na kontrole i koji nam je isporučio Vanju, divni dr P. na GAK-u, skoro da se više zaprepastio od mene, kad je konstatovao da sam malčice trudnjikava, te da smo K. i ja iskombinovali taj embriončić na ekranu monitora ultrazvuka sa ažurnošću i lakoćom kakva se teško opisati može.

Vanja je imao oko 2 godine kad smo se tog leta spakovali i otišli na plac.
K. se potpuno oduševio našim malim imanjem još ranije, tokom prve posete. S uzbuđenjem je šetao s kraja na kraj dvorišta i naglas se divio svakom detalju, usput dobijajući razne ideje i praveći planove.
Lepo sam i jako osećala kako se tata smeši s odobravanjem i jasno sam čula „’de si, zete!“.

Koliko god da mi je uvek bilo teško što tata nikada nije upoznao K., sa kojim bi se bez sumnje obožavao, ni svog unuka, koji bi bio centar njegovog sveta, kad god bismo došli u našu kućicu, sva ta tuga i žalost nestale bi, a ja bih bila srećna jer tata kao da je bio tu sa nama.
Poneli smo i montirali portabl bebi-ogradicu na sklapanje, sa mrežastim stranicama. Stavili bismo je u hlad do nas i gledali kako Vanja dugo i pažljivo razgleda hrastovu krošnju i sve ostalo što se mrda i pravi lepe zvuke.
Uživao je u svakoj bubici i travki, sve mu je bilo neverovatno zanimljivo i sve ga je neopisivo radovalo. Dedino unuče.

Ja sam se svog bizarnog sna setila tek kad me je K. podsetio.
Sedela sam na verandi i gledala Vanju kako sedi u malom plavom bazenu na naduvavanje, koji smo nekoliko dana ranije našli za džabe u Tempu.
Obožavao je vodu od kad se rodio.

I sada je, na travnjaku ispred verande, uživao kao retko kada. Sedeo je u toploj vodi, pljuskao i kikotao se svaki put kad mu voda poprska lice. Naš lepi hrast ga je čuvao od sunca.
Sedela sam i gledala kako se raduje i nisam mogla da se otresem užasno jakog Deža Vu osećaja. K. je stajao pored bazenčića i zaljubljeno gledao svog bebirona, a onda me pitao:
– Remember? Rembember the dream you had, this dream, that you wrote to me about?
I ja se setim da sam sanjala ovaj dan i ovaj trenutak i ovo naše nemoguće dete pre no što je postojalo, baš ovako, na ovom mestu.

7.

Mami je veoma teško padalo što nemamo auto i ne možemo da dođemo u selo kad god poželimo, kao što je uvek činila sa tatom.
Od autobuske stanice do naše kuće bilo je oko hiljadu metara seoskog puta. Previše za mamu, koja je već bila u godinama i narušenog zdravlja.
Nekad bismo išli s prijateljima ili mojom braćom od tetke, a kad bi potreba da budemo u svojoj bašti postala prejaka, platile bismo momku, taksisti kog smo poznavale, da nas ujutru odveze i uveče dođe po nas.

Sa mamom sam poslednji put sedela na verandi kad je Vanja imao 2-3 godine. Otišli smo svi zajedno na jedan dan.
Bila je neobično tiha. Obično bi tokom dana sela jednom-dvaput, da popije kafu, a ostatak dana bi provela u bašti ili kuhinji, uvek na nogama, uvek prinoseći, nudeći i pišući svoje beleške.
Taj poslednji zajednički dan u našoj Oazi provela je uglavnom sedeći na verandi, tiho upijajući sve što je oko nas. Sedela je za starim drvenim stolom, onako kako ću je uvek videti – sa grafitnom olovkom u ruci i različitim komadićima papira ispisanim njenim prepoznatljivim, neobičnim rukopisom, na stolu ispred nje.
Nedugo zatim, na Veliki Petak 2010., mama je umrla.
I nju su na kraju ubile silne protekle godine, ispunjene strahotama, mrakovima i događajima koji nikome nikada ne bi trebalo da se dese.

Vanja i danas dobro pamti svoju baku, koju je obožavao i koja ga je obožavala. Pamti je najviše po čitanju najlepših priča i pesama, uglavnom Zmaja Jove, po uvek spremnim papirima i bojicama, po beskrajnoj blagosti i toplini. I uvek voli svima da pomene kako je njegova baka-Stojanka bila najbolji pisac za decu na celom svetu, što me uvek posebno dirne. Ove godine često pun ponosa pomene drugarima i kako će sledeće godine učiti i neke priče i pesme njegove bake, koje su u čitankama za treći razred. Sunce bakino.

8.

Posle mamine smrti dugo nismo išli na plac, što me je neizmerno tištilo.
I dalje sam ispunjavala svesku idejama i planovima, pakovala u posebne kutije razne lepe stvari za plac, smišljala da li prvo da okrečimo verandu ili napravimo tatin roštilj… i unapred se jako radovala sledećem boravku u našoj maloj Rajskoj Oazi. Srce me je sve vreme strašno vuklo da idemo.
Sad, pre par nedelja, tokom prvomajskih praznika, sedela sam kod prijatelja u kujni, dok se Vanja jurio po gajbi s njihovim i inim klincima, i planirala zajednički vikend, čim se lepo vreme ustali. Mogli bismo da se nakrcamo i u kuću, da prespavamo, nas četvoro odraslih i dvoje-troje dece, al’ ja sam želela da konačno upotrebimo nikad korišćen ogroman šator, koji smo dobili na poklon pre sto godina. Taman za decu, da prenoće na travnjaku, međ svicima i ježevima i gledaju retko spektakularno nebo, kakvog nema u Beogradu.

To je bilo početkom maja. Sada je druga polovina maja i ja ovo pišem dok se na ekranu utišanog televizora smenjuju stravične slike poplava, uništenja i tragedije, sve užasnije svakog dana, čini mi se.

9.

Ne mogu da ne gledam vesti, a sve su teže za podneti. Osećam beskrajnu tugu za sve te ljude, i za sve te dobre životinje… i toliku, neizrecivu zahvalnost što je moja porodica zajedno, što K. nešto miksa u studiju, a Vanja radi domaći za stolom, na suvom.

Plafon i zid u dnevnoj sobi više ne cure ali i dalje otpadaju natopljeni komadi, od srede, kad nam se u sred naleta Tamare izlila komšijina zapušena terasa iznad, pravo kroz zid i prozor, u naš stan. Jebi ga. Šta ću. Sredićemo.
K. je proveo sate do kolena u toksičnom mulju i otpušio začepljen slivnik u svetlarniku, koji je tokom ciklona opasno pretio da se, u svom punom ekstrim bajohazard izdanju, izlije u niski prozor naše kujne. Otpušio je. Uz malo sreće, uprkos izgledu zglobova na prstima koji su sate proveli u smrdjljivoj gustoj čorbi od fekalija i tečnih golubova, možda i nije pokupio nekakvu ebolu. Nije strašno, sve ćemo popraviti.

Samo našu belu kućicu u ružama i puzavicama ne mogu da prežalim.

10.

Ne žalim cigle, ni crep, nameštaj, ni Vanjinu ogradicu na rasklapanje koja je još tamo, puna njegovih igračkica. Neću da plačem zbog stvari, ma ni zbog starih porodičnih uspomena porodice koju više nemam. Pravićemo nove. Moji momci i ja samo to i radimo.

Strašna tuga me uhvati kad pomislim na tatu, na svaki njegov trenutak suštinske sreće i mira proveden u poslu u toj bašti, kad pomislim na sve što postoji na tom bajkovitom malom imanju, a što je tatina ruka napravila, posadila i negovala… kad pomislim na mamu koja zaliva povrće i orezuje ruže, na Jelenu i Ivana i Miška, s kojima sam se jurila oko lomače i igrala žmurke na idealnom terenu, na teča-Momu koji se na suncu preznojava dok ređa cigle…

Sela sam sada da napišem ovo, jer me guši i pritiska i mora nekako da izađe. A neću da plačem. Neću ni da lažem. Ne uspevam da vratim ove jebene suze u oči. Kao da nisu moje. Kao da su tatine i mamine.

K. me teši, i njemu je teško, zagrli me i tiho mi kaže – nemoj da tuguješ, videćeš, sve ćemo ponovo napraviti…

Znam da hoćemo, stvarno znam.
Znam da ćemo zajedno popraviti sve što se popraviti može. A ako se ne može popraviti, napravićemo novo.
Vanja će imati svoju kućicu u cveću i puzavicama, i opet će uživati u hladu ispod našeg hrasta.
Naš lepi hrast… video je vodu još izdaleka.

11.

Nije mi sada ovako teško zbog gubitka neke tamo vikendice.
Teško mi je, jer znam koliko bi tati bilo teško da je ovde.
Teško mi je jer, kad mi jako nedostaje mama, otvorim neku njenu knjigu pa čitam, pa mi bude i tužno i lakše.
A kad bi mi jako nedostajao tata, otišla bih u našu malu oazu i on bi bio tamo, gde god da pogledam.
Teško mi je jer sam juče čula na vestima da je i naše selo poplavljeno i evakuisano, što gledam slike potopljene elektrane po vestima, a elektrana se vidi od nas, toliko je blizu da je nekad umela kiša pepela celo selo da prekrije…

Nisam ni morala da čujem ove vesti, naša kućica je u selu odmah do Obrenovca. Ne znam da li ima i pun kilometar do obale reke. Kad se prođe kroz Obrenovac, Šabačkim putem, dok se ne pojavi elektrana na vidiku.
Kad sam bila mala, jako sam se radovala čim bih ugledala visoki crveno-beli toranj elektrane. To je bio znak da smo stigli na mesto gde se ama baš nikada ništa drugo nije dešavalo ni čulo osim baštenskih poslova, dovikivanja s kraja na kraj imanja, jurenja po travi, puno smeha, puno tišine isprekidane pticama, najukusnije hrane, mirisa roštilja, priče, kafe s komšijama, dremanja u ležaljci s knjigom preko lica, gledanja u zvezde…

Sava, Kolubara, Obrenovac, Šabac, elektrana. Sve najstrašnije se tu odvija već danima, a mi smo u epicentru. Teško mi je i one slike iz vazduha da gledam, prepoznam predele, pa sklonim pogled i promenim kanal.
Celog života mi je od svega uvek bilo najstrašnije osećanje potpune bespomoćnosti. Sada, uz tugu, malo šta osim bespomoćnosti osećam.

Ne znam kakvo će nas i koliko uništenje dočekati, kad najgore prođe i odemo u naše Ratare. Ako je suditi po vestima – potpuno.
Nismo tu živeli, istina. Nismo izgubili jedini dom, kao mnogi drugi. Ali kad god smo boravili u toj našoj kući, bila nam je dom, radosniji i bezbrižniji od onog toplog beogradskog. Pričali smo o tome da nam postane i pravi, kad Vanja još malo poraste. I biće jednog dana.

Živi smo, zdravi smo, volimo se, zajedno smo.
Živimo u stanu na brdu, samo delom poplavljenom, odozgo.
Ovo sebi sve vreme ponavljam, danima.

Čekam da sve prođe i teram iz glave jezive slike, koje se roje bez kontrole.
Čekam da se sve smiri, pa da skupim svu hrabrost, stisnem zube i srce, i otvorim oči pred našom drvenom kapijom, ako je tamo, ako je nije voda odnela.
Biću dobro. Popravićemo, šta god da je. Sve će biti u redu. Sagradićemo opet.
Biću dobro.
Neću plakati.
Samo da ne čujem moju ovcu kako me zove.