Kvoterveka tinejdž greha ili Kako sam zbog mladog Entonija Perkinsa uradila prvu gajbu poslednji put

2 July 2013

(Soundtrack: The Jesus and MaryChain „Psychocandy“ LP)

* * *

Onog najmanje podnošljivog, ubitačno teškog vrelog junskog dana pre par nedelja, krenem sa nekog sastanka peške kući na Dorćol, poput pravog degena-mazohiste baš oko 13h, pa svratim u „Šikaricu“ na oživljavanje kafom i vodom.
Pijemo kafu Laza i ja, pastigne i Željko Wishy Christmas B., zatim i Lav, a onda i Ćirilo. Nisam ih, svakog ponaosob, videla sto godina. A posebno đuture.
Priča priču stiže.
U jednom trenutku Ćiki prokomentariše nešto o Americi, pomene Đokicu Popovića, pa zatim i njegovog starijeg brata Danila.. a meni… odjednom sevne u glavi neopisiva flešbek munja.
Praćena istovetnim gromom, takođe uglavu.
Istog trenutka se setim.
Setim se svega, posle četvrt faking veka, i živ me blam pojede. Opet, baš kao onomad.
Samo, sada ipak imam tih dragocenih 25 amortizujućih buffer-godina, pa mogu da se i nasmejem celom spektaklu. Možda i da podelim svoje sramno nedelo sa nekim?
I tada, u skadarlijskom vrelom gistro-hladu prvi put (valjda umesto izvinjenja svojoj pravoj žrtvi), ja ispovedim ovaj svoj tajni četvrtvekovni greh drugarima za stolom, koji su s velikom pažnjom saslušali moju dramatičnu priču, a zatim počeli neviđeno da me zajebavaju.

* * *

Dakle, to je bila – ako Korpus Delikates ne laže – 1987. godina.
1987:
Ja – 13 godina, sedmi razred, devojčurak duge kose, obično u crnom i omiljenim „kripersicama“.
Već se uveliko krenulo na koncerte i izlaženja po gradu. „Šansa“, SKC, Dom omladine… Otkrivala sei slušala najbolja muzika na svetu, sa dragocenih ploča i besomučno snimanih i presnimavanih kaseta.
Fantastično uzbudljiv i važan period.
Intenzivno se slušao i tek objavljeni živi album Discipline Kičme, čije sam snimanje nekoliko meseci ranije slušala uživo, smrzavajući se na prozoru svoje sobe jer moji nisu hteli dame puste na „Akademiju“ (na ulazu me Čika-Slaviša i Kitovo Mladunče uveliko znali, pozdravljali i, što je najvažnije, puštali u taj divni, uzbudljivi Underworld, ali šššššš!)
Đokica Popović, drugar iz ekipe, pozvao je nas nekoliko drugarica (sticajem okolnosti sve smo išle u istu školu, ako ne i razred) na žurku koju je pravio u svojoj porodičnoj kući na Neimaru.
Krenule smo sa „moje“ okretnice trola u Rajićevoj – Sodja (tada Zupanc), Ana Kočinski, možda Caka…još neko koga se ič ne sećam… i ja.
Lako može biti da su na žuru bili i Duda sa, na primer, Lolom i tom ekipom.
Sećam se da sam uložila nadčovečanske napore da ubedim svoje zabrinute roditelje da mi, makar samo sat ili dva , produže Policijski Čas.
Srećom, moji su odlično znali sve pomenute drugarice, pa smo ih zajedno nekako odobrovoljile i ubedile da je sve okej, da ćemo stalno biti zajedno, da se nećemo razdvajati, da nećemo piti alkoholna pića, pušiti cigarete, piti-pušiti-udisati drogu, ljubakati se s kojekakvim barabama i da ćemo se sve vratiti kućama na vreme i u istom stanju u kom smo otišle.
A naročito ja.
Da ne bude zabune, ja se takoreći uopšte ne sećam bilo kakvih žurki iz tog perioda (osim koncerata), a stalno smo išli na razne.
Volela bih da se sećam ali – ništa.
Verovatno bi delovalo kulje da je ova amnezija rezultat nekog ranotinejdžerskog raskalašnog indijančenja i konzumiranja svega sa roditeljskog „NE!“ spiska, ali bojim seda će pre biti od suvih prohujalih godina.
Nekih (čuj, „nekih“) stvari iz tog doba se ili ne sećam ili slabo sećam, ali kao i većina Zemljana jedno neću nikada zaboraviti – svoje Prvo Strahovito Zaljubljivanje.
Zapravo, u datim okolnostima to nikako nije moglo biti zaljubljivanje al’ nema veze.
Na engleskom postoji taj izraz „crush“, koji i po zvučnosti divno i tačno opisuje to stanje, potpuno drugačije od „falling in love“, na primer.

Ono što se meni desilo opisala bih kao „CRUSH!“ – neočekivan i strahovit udar, paralizujućeg intenziteta i zastrašujućih nuspojava.
Ne sećam se ni gde sam tačno prvi putvidela Danila, Đokinog starijeg brata.
To je moralo biti nekoliko meseci pre žurke na Neimaru.
Danila sam, inače, do tada videla najviše 10 puta u životu, ako i toliko.
I nikada nismo progovorili ni reč više od „ćao“, ako i to.
On je bio stariji, družio se sa svojim, starijim društvom.
Tada je sve to delovalo kao da je reč o nekoj potpuno drugoj generaciji i stranoj, nekompatibilnoj vrsti organizma, a verovatno je u zbilji  2-3 godine razlike između dva brata.
Ne sećam se kako, kada ni gde smo se prvi put sreli, a sa velikom sigurnošću mogu da dodam da se verovatno nikada nismo ni sreli, još manje zvanično upoznali, već sam ja njega – videla.
I potpuno se zaljubila.
CRUSH!
Tačnije CRASH!
Eto tako, odjednom, na jedan pogled, skroz.
Poludela.

Onako poludela, kad se odseku noge na sam pomen njegovog imena (koje čuješ i kada ga neko prošapuće na drugom kraju sobe pune ljudi i muzike), kad čovek postane glup i mutav i, uopšte, potpuno beskoristan, pogotovo u, na primer, nekoj situaciji koja možda malo sluti kao da bi mogao uslediti eventualno nekakav direktan kontakt sa Njim. Možda. Eventualno.
Pomisao na bilo kakvu komunikaciju i interakciju sa Danilom slala bi me u čudesan miks totalne katatonije i panike.

Ja sam ga samo gledala.
Uz svo izbezumljenje, akutnu mentalnu retardaciju, nekoherentnost, smenu samrtnog bledila i crvenih obraza, tahikardiju, tiganj-zenice i ostale simptome predinfarktnog ljubavnog adrenalinskog udara, samo sam ga – gledala.
Obično – kroz more drugih ljudi.
Kroz pune sobe. Ili kroz gužvu kod „Šanse“ ili ispred „Akademije“.
Kao krajnje profesionalni psycho-stalker od 13 godina.
Samo ga gledala, bez ikakve namere.Tačnije, bez ikakvih suvislih misli. Potpuno bezidejno i očarano.
Sećam se da me je to što nisam mogla oči da odvojim od njega neviđeno zbunjivalo i uzrujavalo. Ljutilo.
Bila sam iskreno skandalizovana ovom iznenadnom spoznajom sopstvene beskrajne bespomoćnosti.
Kao da je imao jebeni magnet u glavi.
Uopšte nisam razumela šta se to izašto tačno dešava.
Samo nisam mogla da sklonim pogled. Hipnoza.
Tih nekoliko puta koliko sam ga videla, pažljivo sam koristila svaku milisekundu vremena koje bi proveo u mom vidokrugu, da upijem sve što mogu.  Levi profil…trepavice…linija nosa… usta….
Kosa…pramen preko obrve… glas….i najduži vrat na svetu.
Sve vreme u jezivoj paničnoj mantri – samo da me ne pogleda, samo da me ne pogleda, samo da me ne pogleda…
Srećom, uglavnom sam uspevala da izbegnem Danilov pogled.
Dok bih pogledom obavljala DNK analizu jedne, pažljivo odabrane,  dlake na tom očaravajućem, čupavom potiljku, on bi se prenuo iz priče s nekim i okrenuo jer je, mučenik, verovatno jasno osetio nelagodu bušenja lobanje mojim zumiranjem.
Pogledi su nam se sreli jednom ili dva puta i samo proviđenju mogu da zahvalim na tome što se nisam istog trenutka u mlazu ispovraćala po njemu, sebi i svim prisutnim ljudima, u najboljem „Sten i Vendi“ maniru.
A onda onesvestila ili nešto tako oberglupo.
Intenzitet kompletnog fenomena je bioneopisiv i teško podnošljiv.
A on pojma nije imao ni o čemu.
Srećom.

Da me je tada neko pitao da opišem svoj Objekat Potpunog Obožavanja, verovatno bih mu rekla da je Danilo najlepši dečko kog sam u svojih 13 godina života videla.
Da ima najlepše, uznemirujuće, okrugle, crne oči, kao dva užarena uglja. I beo ten. I crnu, crnukosu.
I da je ISTI Entoni Perkins, kad je bio mlad.
Tu se, u našim krugovima, muvalo mnogo znatno lepših momaka, u stvari. Ali Danilo je meni bio najlepši.
Kalopsija ili ne, bio je…kao da sam ga ja sebi nacrtala.
Sodja, Ana, Caka (i možda još jedna-dve najbliže drugarice) su znale za ovu moju veliku intimnu dramu.
Nekima od njih je znatno pre mene počelo da se događa slično Ljubavno Ludilo, a neke su već imale imomke s kojima su se držale za ruke i ljubile, uglavnom bez jezika.
I sve su razumele da je ovo sa mnom krajnje ozbiljna stvar.
Otišle smo trolom na Neimar, na žurku.
Puna kuća tinejdžera, muzike, dima, smeha.
Đokica nas je srdačno dočekao, proveo kroz kuću, otišao po piće, a mi ostale u jednoj sobi.
Što je bilo sjajno, jer je meni bilo potrebno par trenutaka da se saberem, nakon što smo prodefilovale kroz dnevnu sobu u kojoj je sedeo Danilo sa svojim drugarima.
– Ćao..
– Umm.. ghhh.. Ć…ao?
Ne sećam se da li su Đoka i Danilo delili tu sobu u kojoj smo sedeli ili je to bila Đokina soba. Ili Danilova.
Sigurno sam tada uverila sebe da je soba Đokina jer bi mi od saznanja da sedim u Njegovoj Sobi glava bez sumnje eksplodirala.
Sele smo, počelo je razdragano čavrljanje kroz muziku, pozdravljanje s društvom…
Danilo je mogao biti i u Kini u tom trenutku.
Da sedi s klincima, s ekipom svog mlađeg brata, nije dolazilo u obzir, naravno. Kao ni da ja odem udnevnu sobu i sednem s njim i njegovim „matorim ortacima“.
Samo jedan zid između nas, ali kineski.
Da se ne lažemo, ne bih smela da odem ni da je tamo sedeo potpuno sam.

Verovatno su mi se upravo te i takve misli rojile po glavi, kad me je iznenada jedna od drugarica (ne sećam se koja tačno) jako stegla za ruku i još jače povukla, kroz zube prigušeno vrišteći „Vidi! VIDI!!!“, glavom pokazujući ka suprotnom zidu sobe.
Pun zid plakata, flajera, crteža, koječega.
Sve je istog trenutka postalo zamagljeno i otišlo u sedmi plan, osim jedne stvari koju sam u nanosekundi terminatorski skenirala, zumirala i analizirala.
Jedna A4 siva (amaterski urađena crno-bela) fotografija jednog bledog profila, nosa koji sam znala bolje nego svoj, cigarete između poznatih usana, crne čupave kose koja je padala sa strane sveže obrijane glave…
Dobro je što sam već sedela.

A dobro je i što fotka nije „anfas“jer verovatno ne bih smela ni nju da pogledam u oči.
Ovo je verovatno najbliže što sam ikad bila Danilovom licu.
Počinje ubrzano disanje, suvislost i razumno ponašanje – baj baj.
I tu se zatvaraju vrata sobe i kreće istinska ludnica.
Jedna viče „Uzmi je! Uzmi je“, ja vičem „Neću glupo je!“, druga viče „Ma uzmi je, ne gleda niko!“, ja vičem „Nemoj bre!“, opšta vika, ja van sebe, ne znam više ni šta ni kome vičem, ni ko šta meni…
Još 2-3 para ruku je tu bilo, svi su paničili, ushićeno kuražili, vukli, podvriskivai, smejali se, cimali, gurali… a onda je sav taj preglasni cirkus odjednom potpuno ugasio glasan zvuk cepanja hartije.
Ili je to bilo moje srce.

Odmah potom – strašno zapanjen uzdah, svih nas, unisono.
Par ruku (ni njihove vlasnice se ne sećam) mi je bojažljivo, u slou-moušnu predao Danilova ramena i labudži  🙂 vrat… i bradu, cigaretu među usnama…uši i potiljak.
Nos i oči su još uvek bili na zidu.
Svakog trenutka će Đokica ući. Možda će ući i Danilo.
Idem ja sad lepo da umrem, da ne čekam da dođu. Da bilo ko dođe.
Bolje da ja sad odmah sama, ako može, nekako nestanem.
Napad neopisive panike i još veće sramote.
Da nestanem, da nestanem, da nestanem, pre nego što počnem da plačem. A brada se već blago trese…
Strašan mbla, osećaj do tada nepoznat. Nikada ovako nešto ne bih…umm..nisam…uradila.
– Daj mi oči, brzo, daj mi nos!
Manji deo tog savršenog lica, koji je tako užasno faličan i deformisan ostao na zidu poput nekakvog grotesknog, optužujućeg dokaza, sama sam odlepila, pažljivo i najbrže što sam umela, rukama koje su se toliko tresle da sam jedva uspela da ne pocepam sve još više.
Rasparčani plen prvo pod najbliži jastuk. A onda pod majicu, da se ne izgužva u torbici.
Moje drugarice su bile presrećne. Uzbuđeno, iskreno i jako su se radovale mom užasnom trofeju.
Sećam se da me je bilo sramota da im objasnim kako je meni strašno to što su mi, to jest, što smo uradile jer, sve je bilo već gotovo, urađeno, nepopravljivo, pocepano i uprljano.
Ne sećam se kada smo i kako otišle kućama.
Ne sećam se više ničega u vezi sa tom žurkom.
Ali dobro se sećam da sam kod kuće odložila oba dela fotografije (koju nisam ljudski ni pogledala), u jednu čistu, novu zelenu fasciklu, zatvorila je, stavila u fioku radnog stola, a onda je zatrpala koječime, da je ne vidim.

Danima nisam otvorila tu fioku.
Ne znam šta sam očekivala… Da me u njoj dočeka Danilovo namršteno lice s optužujućim kažiprstom, verovatno.
Kad sam se konačno nakanila da otvorim zelenu fasciklu, Danilo je i dalje bio pocepan i prelep, a ja sam se i dalje osećala kao da sam prebila dete od tri godine, zauvek ga unakazivši.
Pažljiv pogled na poleđinu fotke je tada celu stvar uspeo da učini još i gorom, jer ne samo što je Danilo bio prelep, već su me rukom (njegovom!?!) napisani nazivi bendova (što je ujedno bila prva i jedina informacija koja je ikada stigla od njega do mene) potpuno oborili s nogu.
Christian Death – Uau! Nikad čula ali zvuči opasno… Bauhaus – Da l’ je moguće da je on ovoliko kul….The Sisters of Mercy – Jooooj….Joy Division. – O bože…
I poslednja kap – MOJI The Jesus and Mary Chain!
Jebote.

U gornjem desnom uglu je, rukopisom koji bi mogao a i ne mora biti moj, napisano „’87. Đokin Party“.
Očito ex post facto kriminalni zapis.
Ok. To je to. Stvar je jasna. Bilo je suviše svedoka. Brbljivih svedoka. Ne mogu sve da ih ubijem.
Prema tome – više nikada u životu neću izaći iz svoje sobe. Nikada.
Pažljivo sam spojila delove, zalepila ih selotejpom i ovako stručno restauriranu fotku vratila u zelenu fasciklu, njen ekskluzivni dom sledećih godina.
A onda joj se izgubio trag.

I tako sam, srećom, potpuno zaboravilana nju, a time najzad i na svoju prvu i poslednju krađu predmeta sa nečije gajbe. Sa gajbe dragog drugara.
‘Ladno sam uradila gajbu sopstvenom ortaku!
Mislim, istina je da to zapravo nisam bila ja, nisu moje ruke prve dodirnule taj lepi, celi profil na zidu… ali koga je briga… odgovornost je moja, jasno sam osećala. Osećam i danas.
* * *
Danila sam od te žurke videla, koliko se sećam, samo jednom, pre možda desetak godina. Možda i 15, nemam pojma.
Znam da je bila noć i gužva, u nekom bučnom klubu, a on je bio sa nekim mojim drugom s kojim sam stala da se pozdravim. Zvanično smo se tada valjda i upoznali i popričali nekoliko minuta.
Prošlo je sedamnaest života od tog mog prvog velikog zaljubljivanja tj. Loma (Crash!), više nisam imala 13 godina i nula poljubaca u intimnom rezimeu.
Videla sam ga potpuno drugim, značajno manje ludim, očima.
Onog neopisivog magneta u njegovoj glavi više nije bilo, mogla sam da ga pogledam u oči bez panike.
A kad sam ga pogledala, tu su i dalje bila ona dva užarena, okrugla crna uglja. Samo nekako blaža, drugačija nego što ih se sećam.
Sve je bilo potpuno drugačije, a opet, mogla sam da vidim onog Danila kojeg kao da sam ja nacrtala za sebe.To je ta crna, crna kosa…taj nos, profil.
Proćaskali smo vrlo lepo, ljubazno i kratko ni o čemu, pa sam se (sa skoro uznemirujućom lakoćom) pozdravila i vratila prijateljima s kojima sam bila.
Bilo mi je nekako milo i dirljivo što smo se tada sreli.
Ponovo ili prvi put, sve jedno.
Htela sam sve da mu ispričam i da mu se izvinim ali muzika je bila suviše glasna.

  1. jul 2013.
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s