Jel’ te žavo što se ratajemo?

Dragi drugari,

mi smo već dva-tri meseca u aktivnim, ekstremnim tektonskim pomeranjima, pa sam ja tek sada shvatila – nakon nekoliko dobijenih “šta se dešava?” poruka od prijatelja – da nisam stigla nikome posebno ni da javim naše akcije.

Sada više nemam ni dovoljno vremena da se svim dragim ljudima javim, a naročito ne da popijemo po kafu pre paljbe s Dorčola, pa evo ovako da se javim generalno.

Svi koji me bliže znaju, znaju da nikada nisam osećala potrebu da begam odavle, da jurim papire, holandske ili druge i slično.

Jasno je valjda svima da se Kas mnome oženio zbog mojih toalet papira 🙂

U Beogradu sam oduvek, za svoj kraj sam veoma vezana, za ljude još više, Kas je vojnički odradio 17 godina Srbije, a meni je prestalo da bude toliko važno gde sam već mi je najvažnije s kim sam i kako smo.

17 godina sam imala otpor prema životu u Amsu, iskreno. 

Tokom ovog poslednjeg našeg boravka tamo, sad za Božić, sve mi se potpuno promenilo, u srcu i glavi.

Ne toliko glede Beograda, to će uvek biti isto, nego kao da mi se jednog dana uključio prekidač, koji je svih ovih godina skupljao prašinu na “awesome but no, thanks”, a sada je kliknut na “yes, please”.

Odjednom je sve dobilo smisao, a ja ogromnu potrebu da budemo sa Kasovom mamom, koju svi obožavamo, a koja sada živi sama od kad je Džef preminuo u oktobru.

Drugi, podjednako važan razlog za moj novi pogled na sve(t) je to što želim Vanji da otvorim ovu našu lokalnu teglu.

Hoću da ima ta iskustva, kao što sam htela da ima i neka naša iskustva.

Realno, da moram opet da biram tajming, uvek bih pre izabrala da dete odrasta u Beogradu, pa posle, kao Vanja sada, dovrši još tu fazu do Svog Čoveka u belome svetu.

Bogami hoću i da gleda bendove i izvođače koje voli, a koji su ili još ne mnogo poznati ili su vrlo mladi ili su vrlo mladi i veoma poznati, a svi se petama u dupe utrkuju ko će pre da svira u Paradizu ili Melkvehu…o festivalima da ne govorimo.

Neću da ga vodim na Exit i na koncerte bendova koje sam pre 30 godina gledala ili želela da vidim.

Uz neke izuzetke, Beograd je tamo gde dobri bendovi dođu da umru. Desi se i posthumno da dođu.

Posrećilo mi se, ali neviđeno, i sa Kasovom porodicom i prijateljima, to je takođe važan faktor. 

O ostalim faktorima, koji se kod nas zovu “surovi survival”, a kod njih “normalan život”, bolje da ne lajem sad.

Što se posla tiče, jasno vam je.. Kas je postao veliki car naše muzičke produkcije, a tamo je oduvek i bio svecki megacar, pa ga već sada zovu sa svih NL strana da radi šta najbolje zna i najviše voli.

Što se mog rada tiče, u pripremi su tri potpuno različita izdanja, koja sam želela tamo da objavim i koja ću tamo i objaviti. 

Eto, izvinjavam se svim milim i dragim što nisam stigla sve da javim na vreme.

Dok ja sad vama ovo tipkam, majstor Vlada juri da završi kupatilski plafon, da ostavimo stan-bonbonicu prijatelju koji će ga paziti neko vreme, a posle ćemo videti…

Vratiće se rode u Zmaja od Noćaja, sigurna sam, samo ne znam tačno kada. 

Posete ćemo primati i tamo. Poslednji KLM let za Ams je trajao bukvalno sat i 50 minuta. Ne znam kako. Miško Van Dutch je nagazio, nemam pojma… hoću reći – nismo, bre, na kraj sveta ni tamo. A bivaće potreba i da se nekad dođe u Bgd.

Dakle, ne samo što lipstikujemo za mrvu manje od metar dana (još jedno izvinjenje svima s kojima neću stići da se vidim i izljubim), nego se tada pakujemo u jedan takoreći tour basić i vozimo do Amsa.

Kompletan plan relokacije smo naravno skockali u januaru, sa sve iznajmljivanjem vozila, smenama vozača, prenoćištima za pit-stop, merili kutije, gabarite, dozvoljene kilogramaže, bacali na papir kilometraže…radili kao konji da uspemo da imamo budžet za akciju…sve smo skockali.

I onda se desi Ukrajina i naš do tada jedva podnošljivi trošak za gorivo se utrostruči, tako da mogu sada i javno da kažem da ćemo sigurno biti jedini degenerici koji se voze prvo od Amsa do Beograda, pa od Beograda do Amsterdama. Na gorivo!  

Teši me samo pomisao na Autobahn deo vožnje, gde će se iz našeg Rock Star vozila zasigurno oriti dupli živi Fu Manchu.

Znam da će se sve velike brige i nesigurnosti i nervoze koje me mnogo tište već mesecima odjednom sa mene otopiti i nestati, onog trenutka kad zatvorimo sva vrata “Sprintera” i čujemo (a možda i ne) motor.

Do tada, guramo dok ne izguramo celu enormnu akciju.

Slom živaca koji mi diše za vratom uspela sam da, za sada, izbegnem najverovatnije zbog kafe koju mi Kas ujutru skuva i donese u krevet i zbog megapajnta omiljenog belog vina, koje mi vikendima predveče donese u ofis, gde me nađe raščupanu, uvijenu samo u stare novine, kako mrmljam se bi u bradu i klatim se napred-nazad dok virim iz kutija i pakujem…pakujem…sklapam kutije…pakujem…sortiram…pakujem…etiketiram…popisujem…pakujem…šta ostaje… šta ide u Ams…bubble foil…pakujem…fragile…lomljivo…pakujem…

Svi moji mili i dragi, a znam da znate koji ste, ljubim vas mnogo, a kafu ćemo drugom prilikom, jal kod Narodnog muzeja jal kod Fan Hoh (aha aha) Muzeuma, nije to ni toliko važno.

27. Jun, 2022. na Dorčolu

Na slici je divan crtež Zuka Džumhura “Jel te žavo što se ratajemo?”, koji je poklonio mami (i tati), malo pre mog vremena, a sad mi baš pasuje za ovu belešku k’o dupe na nošu.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s