O 7 (sedam) novih sedišta u busu 31 – Epilog

Ne tako davno, sve što je Mile Potrošač mogao da uradi kad bi ga zadesila neka institucionalna nezgodacija, bilo je da napiše Žalbu, sačeka u redu u pošti da kupi markice i pošalje je putem osobe poštara nekom ubledelom referentu u JKP GSP, da je turi u onu najdublju, poslednju fioku, pod burek, da upije mas’.

Elektrika 21. veka tj. transparentnost – najvažniji preduslov za ch-ch-ch-changes svakojakih gluposti, lenjosti i drugih zala državnih institucija, nekad zastrašujuće (frustrirajuće) nedodirljivih, a danas – evo.
Vala je i bilo vreme.
Mile je konačno u prilici da mu se vrati pripadajući glas i status najvažnije karike u čitavom zarđalom, upeklom lancu i poretku stvari, što je rezultiralo fenomenološki i sociološki veoma zanimljivom instant-rokadom, nakon koje pomenuti poredak više nikada, srećom, neće biti isti.
Mile got the power back.
A uz power i sedam novih sjedala u busu 31.
Be like Mile? But you ARE Mile.
Like, totally.

Istine radi, raspa’nutih sedišta je bilo bar 17, a meni lično je znatno veći problem od ovih sedišta bila činjenica da svakog meseca plaćam (nesrazmerno mnogo) GSP-u, a zauzvrat od njih mnogim jutrima dobijem nezaboravna iskustva za sva čula.
Konkretno, ovaj mučeni tri’eskec je smrdeo zaista nezaboravno, a osim redovnog GSP đubreta po podu i sedištima (iskorišćene papirne maramice, folije sa pakovanja cigareta, omoti žvaka, ispljunute žvake itd.), delovalo je kao da se oveća grupa pijanih beskućnika zdravo išorala i ispovraćala po prozorima i podu, a zatim ovaj miks razmazala – po svemu. Kroz zadnje staklo vidljivost je bila 0, a šipke za držanje bile su obložene nekakvom sluzavom, pretpostavljam, takođe telesnom izlučevinom.

Ja sam se mnogo trudila da ništa u busu ničim ne dodirnem i da zadržim dah tokom tih 13 minuta levitiranja, u pokušaju da ne fasujem pomenutu ebolu.

Dakle, samo da su imali tolišno uviđavnosti (da ne preterujem sad sa traženem poštovanja prema kupcima usluga im), pa da puste narod u ubogi, siroti i izlomljeni ali ČIST autobus, ja se ne bih uopšte bunila, niti bi mi na pamet palo da slikam izlomljena sedišta.
Drugim rečima, da baba ima trolu – bila bi na Studentskom trgu.

Hvala Sektoru održavanja Karaburma, ‪#‎JKP‬ ‪#‎GSP‬ “Beograd”, što su, nakon što im je odličan gradski servis ‪#‎Beokom‬ prosledio moj foto-putopiščić, vrlo ažurno reagovali, odmah povukli ovaj autobus sa ulica i zamenili 7 (sedam) polomljenih sedišta.
Još kad bi nam upriličili da makar ujutru ulazimo u čista vozila, sveže opranih prozora i vrata i prebrisanih šipki i sedišta…iha…

Mislim, lepo je što u javnom prevozu (naročito u trolama) imamo i svojevrsnu srpsku Siri tj. Radmilu, koja nas tokom vožnje uredno obaveštava o tome gde smo i gde ćemo biti u bliskoj budućnosti. Čak i Rada gubi na značaju u poređenju s blagodetima klackanja do odredišta (naročito zimi, kad se prevoz baš vuče), gledajući koješta zanimljivo na Jutjubu, što nam omogućava javni komunalni Wi-Fi!
Obožavam vaj-faj trole ali ‘ajmo ljudi prvo da savladamo osnove čistoće i higijene mmm-kay? Mmm-kay.

Mile ima power.
Ćune da timću.
Život je suviše kratak i ekstreman da bih se pravila da govno na sedištu do mog ne postoji.
Mora glasno da se kaže.
Dakle, da se taguje.
Mislim, ne mora, al’ onda tiću and enjoy the ride.

Oriđinalni putopiščić: https://vazdanesto.wordpress.com/…/kako-najlakse-fasovati-…/

bus 32 kolaž

jk gsp odgovor

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s