O tome kako 10 menja sve(t)

Iznenadila sam se kad mi je Vanja juče rekao da nikada nije gledao nijedan horor film. Smejao se kad sam ga ispravila i rekla mu da se „u moje vreme, šinko, to zvalo film strave i užasa“.
Bila sam sigurna da je do sada više puta iskoristio svoj školski lap-top (dok je radio) ili internet na tatinom telefonu, da krišom pogleda sve što zna da još uvek ne odobravamo.
Mislim… jednom je uleteo u trpezariju dok smo K. i ja sedeli sa novim komšijama koje su se tek uselile, i radosno – i baš meni – uzviknuo pitanje: „Mama, a šta je to dildo?!“.
Bilo je još tih pitanja o strejt seksu, gej seksu, seksualnim pozama i pomagalima, narkoticima, pušenju lepka, alkoholu i uopšte o izmenjenoj svesti… Mislim da je ovaj trend započeo rano, u svojoj trećoj godini, pitanjem “Mummy? When will my balls turn into babies?”. Volim što je radoznao i što mu nije frka da nas baš sve pita. Samo bi možda bilo dobro da nas za abortuse i SM pita nasamo, štajaznam…

Iako prilično pazimo na to kako Vanja koristi internet (uz superviziju, pogledam i history, za svaki slučaj), jer još nije ni 10 godina napunio, ispostavilo se da uopšte nema potrebe da nešto posebno traži po netu, dovoljno je da neki od tih silnih gejmera i jutjubera koje klinci obožavaju jednom pomene, na primer, dildo, pa da to postane reč nedelje iako značenje nije baš najjasnije.

Juče, kad smo shvatili da nikada u životu nije gledao nijedan film strave i užasa, zamislila sam se.
Uvek sam imala osećaj da većina roditelja Vanjinih školskih drugara vidi K. i mene kao neke ekstremne levičare, preko svake mere liberalne hipi hipstere, koje ne zanima nikakvo disciplinovanje i ustanovljavanje pravila, i koji bi bili najsrećniji da im dete ide raščupano, štrokavo i boso u neku Samerhil/Montesori školu u kojoj se časovi završavaju grupnim zagrljajem..
Sve ovo mi je veoma zabavno, priznajem, naročito kad pomislim da je K. zaista i išao u Montesori školu u Amsterdamu 80tih.

Svi ostali tj. većina naših prijatelja, sa decom i bez, vrlo često prokomentarišu kako sam nekad možda malčice previše stroga prema Vanji. Ne mislim da sam prestroga, naravno. Samo znam da neke stvari ne dolaze u obzir, a zna i Vanja.
Vrlo često vidim kako roditelji tuku i fizički kažnjavaju svoju decu, pa svaki put pomislim kako bi, da ga udarim, Vanja verovatno počeo da se smeje pre no što bi mu impuls bola uopšte stigao do mozga.
Ne da bi se inatio već zato što je navikao na to da je svaki fizički kontakt među nama uvek iz ljubavi. Nikad, baš nikad iz ljutnje i besa.

Zašto Vanja do sada nije gledao nijedan strašan film? Najviše zbog toga što ga nije posebno interesovalo tj. zato što se zentao, da se ne lažemo. Najstrašniji film koji je pogledao i to kad je imao, na žalost, samo 6-7 godina, bio je „Koralina“. Od tog filma i on i ja imamo i danas nelagodne snove, pa koristim ovu priliku i da apelujem na roditelje da se ne zeznu kao ja i ne puštaju deci mlađoj od 10 godina ovaj suštinski jeziv i duboko uznemiravajući film.

Tako su se moji roditelji zeznuli, pa su mi dozvolili, valjda krajem 70tih nakon neke „Hronike FEST-a“, da gledam „Halloween“, do pola. I danas mi se stomak stegne u čvor kad čujem onu ingenioznu temu iz filma.

Juče je Vanja odlučio da, sa mnom, pogleda svoj prvi strašan film. Na moju neizmernu radost, a ne znam tačno zašto, prvih nekoliko minuta Hičkokovih „Ptica“ ga je neviđeno zainteresovalo. To su oni minuti tokom kojih se čini da je film romantična komedija, pre no što Wild Child Tipi zapali u Bodega Bay da smuva frajera.
Nije isključeno da je počeo da gleda jer „Melany is SO pretty! AND she’s got THE biggest forehead I have ever seen!“. Istina, ima.

„Ptice“ sam prvi put gledala u Kinoteci sa, valjda, oko 10 godina. Sećam se da su me one scene kad vrapci uleću kroz kamin i kad prikažu komšiju kojem su iskopane oči, temeljno prestravile. Do danas sam film gledala verovatno 30 puta ali juče sam ga gledala sveže, kao prvi put, zbog Vanje.
Nije skidao oči s ekrana i nije prestajao da komentariše, da upozorava Tipi da se ptice skupljaju iza nje na školskoj penjalici, da požuruje decu da brže trče niz brdašce, da viče čoveku na benzinskoj pumpi da ugasi šibicu, pa zapanjeno doda „Oh no! Well he’s dead“.
Bio je impresioniran specijalnim efektima „considering this was before CGI, way back in the 19th century“, pitao me je kako su snimili te napade ptica, a ja sam bila srećna što umem da mu ispričam.

Za nekoliko dana Vanja puni 10 godina, a već je jasno da to nije samo jedan jubilej, fini okrugli broj, već zaista počinje sasvim nova faza u životu ovog neobičnog dečaka.
Jedne vrlo hladne večeri oko prošlog Božića, bili smo u Amsterdamu, u toplom tramvaju, vraćajući se kući od nekud. K. je tada u tramvaju sreo starog i veoma dragog prijatelja Gajlana Kejna kog nije video niz godina. Kejn je jedan od onih posebnih ljudi, to je odmah bilo jasno… Izgledao je dvadesetak godina mlađe nego što jeste, imao je dugačke dredove vezane u snop i crni cilindar. Onaj sempl “Magic People, Voodoo People” na Prodigy – Voodoo People – to je on.
Pozdravio se sa svima nama kao da smo najrođeniji i dmah je seo do Vanje koji, prvi put, nije imao napad stidljivosti već je rado i s velikom pažnjom odgovarao na Kejnova pitanja i slušao šta mu govori. A Kejn ga je pitao za ime, pa se oduševio što ima tako lepo ime. Pitao ga je i za godine, a Vanja je rekao da će napuniti 9 uskoro. Kejnu ta informacija kao da je ulepšala veče. Široko se nasmešio i rekao mu: „Oh, that is so wondeful. You are almost 10. You’ll see. 10 changes everything. It’s a whole different ball game“.
Vanji su se oči raširile, sve mu je verovao, a i ja sam.

Mnogo se radujem što počinje doba gledanja Hičkoka, čitanja ozbiljnijih knjiga, nove omiljene muzike, doba ljubavnih drama, kuvanja komplikovanijih stvari, slomljenih srca i ekstaza, samostalnih izlazaka u park (dobro, već leti ode nekad u Studentski s drugarima), neophodnosti nošenja mobilnog telefona, još širih i zanimljivijih diskusija, novih beskrajnih fantastičnih i pišičnih pitanja…
Kakva je to neopisiva privilegija, biti ovde kad god mu zatrebam, a gledati sa strane kako raste, sa svim svojim karakternim crtama, željama i stavovima, sa tim ogromnim srcem i zapanjujućim smislom za humor, u jednog neobično izvanrednog momka, koji se, na prvi pogled sa neviđenom lakoćom, tvrdoglavo drži svojih ličnih ideja i interesovanja, ma koliko bila nepopularna i „weird“ u razredu.
Vanja, jel’ ti nekad teško što ne igraš fudbal s ostalim dečacima i što su ti se smejali jer nisi znao ko je Novak Đoković?
Pa, ne volim fudbal, neću da se pretvaram. Možda nisam znao ko je Novak Đoković ali umem da napravim vremeplov od lego kockica. Koji radi, videćeš. Samo još par stvari da doteram… Sheep follow, mummy. I’m not a sheep.

Znam da mu je u tim situacijama teško, deca su nekada užasna. I strašno mi je što ne mogu tada da ga zaštitim, što mi je prvi i najjači instinkt. A onda prođe neko vreme, pa dođe sav srećan kući, zarazio je pola razreda svojim entuzijazmom i sada svi oni, na primer, crtaju stripove, prave papercraft figure  i lože se na dubstep.

Mislim da ćemo večeras gledati i “Rear Window”, a može da se desi da za rođendan dobije i nešto od Stivena Kinga.

10 changes everything.

wimpy lego

Advertisements

2 comments

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s