– Uvek je tužno kad pada sneg – reče Anta tiho.
Stajali smo na terasi i dočekivali prve gradske pahuljice ove zime vrhovima prstiju i jezika da ih ubijemo, pa pojedemo.
Decembar se primicao kraju.
Kroz otvorena vrata iza nas, malo našeg svetla i topline slivalo se sa šestog sprata u Beograd, da razblaži hladnu noć.
Debi je pevala „Fade away and radiate“, jedinu pesmu od svih pesama ikada spevanih, koja je bila istinski savršena za baš ovaj sada trenutak.
Mrak je bio svuda oko nas, leden, crn i beskrajan, poremećen samo ponekim žutim kvadratićem nečije nesanice.
Nismo to nikada izgovorili ali kao da smo i nas dvoje i svi ljudi oko nas, iza tih hiljadu zatvorenih novobeogradskih prozora, budni ljudi u zgradama i ulicama i gradovima do kojih nam pogled ne doseže…kao da smo tog trenutka svi zajedno osetili istovetnu tugu i radost, isto uzbuđenje i, konačno, nadu.
Kao da je svaka nova pahuljica koju sam gutala sletala na mene ciljano, sa zadatkom. Svaka je sa sobom nosila svoje nanokoferče puno Nade. Kao da su tačno znale šta smo izgubili i tačno to izgubljeno su nam sada vraćale.
Mrak je odjednom postao beo, a pahulje su sada padale jako i mnogo, u združenim ekipama, poput malih belih skajdajvera uvežbane koreografije, prekrivši nas elegantno i brzo.
Nismo ih skidali sa sebe, nismo govorili, upijala sam svaku mrvu nove, neočekivane Nade u tišini. I Debi je zaćutala, a tišina je bila apsolutna i veličanstvena.
Još samo malo… Proći će… Sve će biti drugačije…Ovo je ionako sigurno bio nekakav bizaran kosmički feler, sve će se promeniti čim se promeni broj na kalendaru… gore od ovoga teško i da može biti…
Samo da već jednom tiho i neprimetno iskoračimo iz ove godine, da ugasimo svetlo za sobom, odvrnemo osigurač, stavimo ga na dno džepa i pažljivo i zauvek zatvorimo vrata ove ’93.
VAZDANEŠTO 