Tajni život beogradskih autobusa

Danas u 15:38, na raskrsnici Beogradske i Njegoševe, autobus koji je stajao na semaforu zvučao je ceo jedan minut potpuno isto kao početak Foxy Lady pre rifa.
U 15:43 ušla sam na Slaviji u jedan sasvim drugi autobus.
Zvučao je potpuno isto kao gitara na Cosmic Monsters Inc. tokom svih petnaestak minuta vožnje. Ne znam zašto sam se par puta radosno okrenula oko sebe. Valjda u nadi da će mi se pogled sresti sa makar jednim putnikom koji je u tom trenutku uživao u ovoj opasnoj stvari koliko i ja. Dve nadrndane mokre babe iza mene su se prepirale, hipster-wannabe je imao sluške i nije bio tu, fizikalni radnik je bio pijan i usnuo na nogama, srednjoškolke su silovale vajber i kikotale se. Pogled mi se sreo samo sa pogledom trogodišnjaka u maminom krilu, koji je virio iz kapuljače plave kabanice i trpao celu “plazmu” u obraze. Ne znam da li je čuo distorziju i duplu bas-pedalu ili sam ga prepala svojim verovatno suviše radosnim izrazom lica i za nijansu previše otvorenim, srećnim očima ali prestao je da se bavi keksom, zaustavio svaki pokret i podelio sa mnom taj trenutak. Odlučila sam da je jasno čuo White Zombie, klimnula mu glavom  i brzo sklonila pogled, pre nego što počne da plače, a majka ga udalji od lude žene iz prevoza.
Izašla sam na poslednjoj stanici, kod Studentskog parka.
Kiša je sada pljuštala, ja sam bila suviše umorna i gladna i skoro kod kuće, inače bih zasigurno uletela u najbliži autobus.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s