O ljubavi, bolu i ausvajsu

Noć pred put u Amsterdam, za poslednje božićne praznike, onda kad su mi iz popucalih bubnih opni curili krv i gnoj i kad me je K. nosio na Urgentni kasno uveče, shvatili smo da je Vanjin holandski pasoš nestao.
Ne znam kako ni gde. Nestao. Sigurna sam bila da je na istom mestu na kom držimo i sve druge pasoše. Sve te važne stvari su uvek na istom mestu.
I sada je sve bilo u toj plastičnoj koverat-fascikli, osim Vanjinog pasoša. Poslednji put smo ga koristili prošle godine, dakle, došao je kući s njim. Znam da sam ga posle puta vratila na mesto.
Sve smo prevrnuli, nije ga bilo, a krećemo za nekoliko sati. A ja u delirijumu od visoke temperature, groznice i bolova. U delirijumu i potpuno gluva.
Prevrćem papire i fioke, ne znam šta radim, znam samo da nešto tražim i da za koji sat krećemo na put, negde… a tražim nešto za Vanju, bez čega ne može na put…

Srećom – a ovo je bio prvi put u životu da mi se ovakva misao pojavila – Vanja ima i naš mučeni pasoš, koji je ovog puta – prvi put ikad, verovatno i poslednji– postao spasonosno rešenje.
Dakle, mogli smo da putujemo i nismo morali da ostavimo Vanju i Cici na gajbi, sa po zdelom hrane i vode.
Te noći, pred put, sanjala sam iznova svoj prvi izlazak iz kuće, nakon celih nedelju dana boravka u GAK-u, gde su mi u desetom mesecu trudnoće jednog četvrtka ujutru rekli da moraju hitno da izvade bebu jer…i dalje ih ništa nisam ni razumela, ni čula.
Odjednom je sve bilo pogrešno i strašno i poslednjem trenutku…i sve je krenulo kako ne treba.

Vanja je izvađen iz mog stomaka tog četvrtka u 12:20h.
Izgledao je kao miš, sav jadan, plav i iskrivljen. To sam posle par dana shvatila.
Nakon carskog reza sam bila stond kao nikada pre u životu. Mislim da je tačan termin „stond kao ljubinka“.
Zapravo, kad su me budili u sali odmah nakon operacije, to je bio najstrašniji trenutak u mom dotadašnjem životu. Mislila sam da ću da umrem. Pardon. Mislila sam da sam već umrla. Nisam mogla da dišem. Jedino što je nadjačavalo taj jezivi osećaj gušenja i umiranja, bio je osećaj bola, koji je kao neki pomahnitali voz, onaj supersonični Japanski, iz velike daljine leteo ka meni upravo tom supersoničnom brzinom, da bi nakon dve sekunde od mog prvog poluotvaranja teških kapaka postao još jedno potpuno novo životno iskustvo – nikad ranije doživljen, jednostavno neljudski, neizdrživ bol.
A onda je neka teta u plavoj uniformi rekla „ovo će malo da boli“ i stavila jastučnicu punu teškog peska na moj tek zašiven stomak. O bože. Gospode bože.
Vrištala sam iz sve snage, bez zadrške. Vrištala sam tako da su prozori popucali a lekari i sestre oko mene se teturali, sa dlanovima na ušima. Vrištala sam tako strašno i tako glasno, da sam uplašila sve trudnice i majke i bebe i posete na celom spratu. Nikada nisam čula da neko tako vrišti, a naročito nisam čula sebe da tako vrištim.
Vrištala sam iz sve snage, a iz mene je zapravo izleteo samo slabašan skvik.
A zatim mrak.

Cela bolnica je znala da sam ja kršteno kumče prof. dr P., velikog maga visokorizičnih i inih trudnoća, načelnika odeljenja, operatora na srcima fetusa i, uopšte, velikog medicinskog autoriteta.
Zato mi, valjda,niko nije tražio pare ni za šta i svi su bili manje užasni prema meni nego prema drugim ženama.
Za to što sam nakon dva dana uspela da ustanem iz kreveta, zahvaljujem samo svojoj užasnoj slabosti, navici da pušim.
Nisam dugo pušila. Baš dugo. Pušilo mi se više nego što mi se disalo.
Sestra koja je dolazila da me obiđe i bezuspešno pokušavala da me natera da se šetam (a ja nisam mogla jer me je užasno bolelo i kad udahnem vazduh), jedva je dočekala da je pitam jel’ sme da se puši tu negde.
– Naravno! Eno, odmah tamo, u dnu hodnika. Samo izvol’te! Samo se dobro umotajte, duva promaja tamo. Znate kako je fino… sve žene stalno idu tamo, pa pričaju, puše…milina! Ponesu i kaficu..mmmm….jel’ ste probali ovu neskafu iz aparata u holu? Ja to svaki dan. 20 dinara neki late makijato, tako nešto…. znate kako je fin… Pa, vi lepo kaficu i cigaretu i da uživate k’o čovek. Aj’te da vidite…jel’ imate upaljač? Da vam donesem?
Mrzela sam je u tom trenutku strasno i bila joj zahvalna, kasnije.

I uspela sam. Iz ove perspektive, uverena sam da sam se noktima vukla po linoleumskom podu hodnika i ostavljala krvav trag za sobom. I dovukla sam se do kraja hodnika, do ledenog stepeništa u kojem je pičila februarska, snežna promaja. Prijao mi je hladan vazduh. Još više mi je prijao prvi dim. Zavrtelo mi se u glavi isprva. Kao kad sam prvi put maznula pljugu matorcima, pa je na silu celu popušila i zamalo pala u nesvest. Sada nisam žurila. Ovo nije bila ona cigareta koju pališ iz navike, jer ne znaš šta ćeš sa rukama, niti je bila ona koju uz uzdah, ubrzanim pokretima vadiš iz pakle verujući da će ti nekako umanjiti nervozu ili ljutnju. Ovo je bila ona cigareta, koju s neizmernim uživanjem, lagano zapališ nakon nečeg odličnog. Nakon fantastičnog, inspirativnog vođenja ljubavi… ili posle opasne klope, nakon dezerta, a uz kafu … ili posle nekog sjajno urađenog posla, naročito ako se nešto napravi, napiše, nacrta, stvori… ili ako se obavi neka teška fizikalija.
Ovo je bila jedna izvanredna, posebna cigareta, na 29 različitih načina.
Bila je to kraljica svih pljuga ikada, od početka pljuga i vremena, zapaljenih nakon sjajno urađenih poslova i nakon teške fizikalije i nakon stvaranja nečeg odličnog…
Pušila sam i slušala kako fijuče neka snežna oluja napolju, i mislila na Kita Ričardsa i na onu poznatu žvaku kako popuši pljugu u šest dimova. Nekoliko puta sam, kao klinka, zezajući se s drugarima, pokušala da potvrdim ovu urbanu legendu, nisam uspela. Doduše, nisam nikad ni tvrdila da sam Kit Ričards. Sad bih možda i uspela, ali nije mi se žurilo, uopšte.
Beskrajno sam uživala u ovom trenutku, na ovom mračnom i ledenom, oronulom stepeništu.
To je bila moja prva Mind Over Matter pobeda te čudesne 2006. godine.

Kad su nas konačno pustili kući iz bolnice, i dalje me je strahovito boleo zašiven stomak, jedva sam ustajala iz kreveta i vukla se noću tih nekoliko koraka, do drugog kraja sobe, do Vanjine trščane kolevke iz koje se gladan dernjekao.
Baš kao što me je onomad strahovita potreba za nikotinskim oduškom naterala da osvojim onaj dugački bolnički hodnik i popnem se na vrh (prvog) stepenika, te zapalim pobedničku pljugu, tako me je, pa još i više, u prvi post-bolnički izlazak sa gajbe naterala neizreciva potreba da Vanja dobije holandski pasoš.
Da li od zbilja podivljalih hormona ili od standardnog srpskog životnog iskustva moje generacije, ali bila sam opsednuta. Imala sam post-partum passport anxiety za medalju. Sve je bilo manje važno od holandskog pasoša za ovo novo malo biće, koje se odjednom tu pojavilo i s kojim smo tek počeli da se upoznajemo.
Nije me interesovalo da ulazim u pažljivo osmišljenu proceduru holandskih vlasti i počnem da skačem kroz sve zapaljene obruče koje su pripremili posebno za nas, East European Niggers, kako vole da nas od milošte zovu.
Jedino što sam želela, bilo je da ne zajebem ovo svoje novo dete za ceo život i to već prvih dana tog života.

Mogla bih sada detaljno da opisujem prirodu i intenzitet bolova koje sam trpela tih dana. A nisam neka, da prostite, pička. Mogu da istrpim. Ipak, ono je bilo nešto novo…i teško podnošljivo.
Da me neko pita za najjači fizički bol koji sam u svom životu osetila, na prvom mestu bi bez sumnje bio jebeni džak peska u operacionoj sali, od kog sam se uz tihi skvik onesvestila.
Na drugom mestu bi bila poseta K. i njegovog brata Klasa, dok sam ležala na GAK-u.
Klasa, inače, obožavam. On je jedan preko svake mere kreativan i užasno duhovit čovek. Mnogo sam se radovala što nam je došao u posetu iz Amsterdama, prvi put, iako me je smorilo što će se vratiti u Ams pre nego što Vanju i mene otpuste.
Tog dana kad su mi K. i Klas došli u posetu, počela sam svoje slo-mo pripreme sat vremena ranije. Toliko mi je trebalo da obučem bade-mantil, malo se i veoma sporo očešljam i upristojim, tek da ih ne sablaznim onako žuta i izmrcvarena. Pola sata pre početka posete, mravljim koracima i desnom rukom se pridržavajući za desni zid hodnika Odeljenja, počela sam da mrdam prema prostoriji za vizite. Tešilo me je samo to što u ovom konkretnom okruženju, nisam bila neobičan prizor. Samo sam se pridružila koloni istovetnih pogurenih zombi prilika, koje su istim slo-mo tempom bauljale ka cilju, pridžavajući se za desni zid. Levi je bio za saobraćaj u suprotnom smeru, naravno. Sve smo nosile istu bade-mantil uniformu, uglavnom pastelnih tonova roze ili plave, i sve smo bile žute u licu, što se nije ni videlo, jer su nam lica po pravilu bila pognuta ka podu. Kolona zombi-mama se veoma, veoma sporo ali sigurno približavala ulaznim vratima Odeljenja i prostoriji za posete.

Taman sam stigla na vreme kad i oni. Obojica su sijala od radosti, ja sam i dalje bila vrlo bledožuta sa braon panda-očima ali presrećna što ih vidim i što će im za beblju sobu zadužena sestra pokazati Vanju.
U prostoriji za posete nisam mogla ni da sedim od bola. Stajala sam i pridržavala se za zid, trudeći se da se u-op-šte ne pomeram. Morala sam i da viknem „NEEE!“ kad je presrećni i uzbuđeni friški stric Klas posegnuo da me jako zagrli i izljubi.
Na žalost, ono što je usledilo bila je nezamisliva, ekstremna tortura.
Klas je bio, kao i uvek, veoma duhovit. A jedino što je bolelo gore od teško podnošljivog kašljucanja bilo je potpuno nepodnošljivo smejanje.
Vizita je prošla u mom dubokom disanju i preznojavanju u pokušaju da se suzdržim od…svega, u držanju za zid u polupognutom položaju, dok su mi suze, pomešane, od bola i smeha, bukvalno lile niz lice. Klas se sve vreme izvinjavao i bilo mu je iskreno užasno što se zbog njega ovako mučim. Pokušavao je da ne kaže ništa smešno, iz sve snage se trudio da bude ozbiljan, a ja sam onda još više htela da umrem od smeha i da umrem od bola. Mislila sam da ću da lepo umrem. Plakala sam i ispuštala zvuke koje nikada pre nisam čula da je ljudsko biće ispustilo. Od toga su K. i Klas osećali veliku grižu savesti ali ni oni nisu mogli da prestanu da se kikoću.
Bolna agonija je utihnula tek kada nam je sestra iznela veknicu na uvid. Tada je nastupila potpuna tišina, za par trenutaka ispunjena i ukrašena najdirljivijim zamislivim uzdasima potpunog, primalnog divljenja. Kako je divno kad te ovako dočekaju, kad tek dođeš na svet.
Sećam se da sam stajala pored ova dva moja hipnotisana, raspilavljena momka i razmišljala o tome kako bi trebalo ovim sestrama koje pokazuju bebe dati posebnu uniformu.
Trebalo bi da nose cni mađioničarski frak, bele pamučne rukavice i visoki, sjajni cilindar iz kojeg bi uvežbanim, elegantnim pokretom vadile bebu i pokazivale je zapanjenoj, oduševljenoj publici, uz obavezno „TA-NAAA!“.
Reakcija na ovaj trik, jedini trik na repertoaru kuće, koji su izvodile i po dvadeset-trideset puta dnevno, uvek je bila ista: uzdasi neopisive zapanjenosti. Kao da niko nije očekivao da im se pokaže beba. Kao da su očekivali da će sestra izaći iz sobe, u rukama nežno držeći flašu piva ili niklovanu felnu ili pingvina.

Nekako sam izdržala i ovu posetu i sve što je usledilo sledećih dana, a imalo je veze sa pomeranjem od tačke A do tačke B.
Dolazak kući je bio poseban cirkus. Dva reda stepenika u našoj zgradi. Po petnaestak, strmih. Moglo ih je biti i petnaest hiljada. Ne znam ni kako sam se popela, ne sećam se ali slutim da me je K. takoreći odneo do gajbe.
I sledećih par dana sam provela u agoniji fizičkog bola, koja nije bila ni prići agoniji u mojoj glavi, a sve zbog – pasoša.
Nisam mogla da podnesem misao da Vanja nema holandski pasoš.
Kome nije jasno zašto, ako takvih ima, mogu samo da im zavidim što im nije jasno. Ne znam ni odakle bih krenula sa objašnjavanjem. To bi morao biti jedan poseban roman.
I tako, da ne bih potpuno izludela i sebe i svoje bližnje ovih prvih dana sa bebom, koji bi trebalo da su dani suštinskog mira, velike radosti, ljubavi i opšteg, čujem, psihofizičkog ekvilibrijuma, odlučim da se nekako odvučem do Ambasade kraljevine Nizozemske i uradim pasoš desetak dana starom Vanji.

Uspedoh! Mind Over Matter No.2. Biatch!
Na putu do ambasade u Siminoj, uradili smo instant-fotke u nekoj fotografskoj radnji.
Kad sam ih videla, samo što opet nisam skviknula od bola tj. od smeha. Iz sve snage sam pokušala da odagnam talas zacenjivanja i najzad uspela, čim sam pomislila na mogućnost da nam u ambasadi odbiju zahtev za izdavanje putne isprave zbog – fotke.
Odmah mi više ništa nije bilo smešno.
Pošto je Vanja bio novorođenče, nije sedeo na stolici i pozirao, već sam ga u fotografskoj radnji ja držala u rukama, pažljivo a postrance, da se ne vidim u pozadini i da mu pridržavam tešku, pijanu glavicu.
Na fotografijama je izgledao kao jebeni alien. Uz sav moj trud, ipak su se videli vrhovi mojih prstiju koji su mu pridržavali glavu, pa je izgledao kao da ima tri leva uha i dva desna. Tako, sa pet ušiju, ogromnih mutnih očiju i prilično mamurno-nadrndanog izraza na naboranom licu, izgledao je kao malo čudovište, od majke trola i oca, potomka šar-peja i gremlina.
Nije bilo vremena da se prave nove fotke, šalter u ambasadi je za potrebe lokalnog stanovništva radio jednom nedeljno od 10h do 10:05h, pa smo pohitali u ambasadu slo-mo mravljim koracima.
Primili su naš zahtev, a meni nije promakao zgrožen izraz tetke na šalteru, kad je ugledala nakazu na fotografiji. Srećom, Vanja je bio u mojim rukama, nije imao više od dva uha, a nije ni izgledao onako nervozno i ljuto, pa je tetka, videlo se, odahnula kad ga je brzinski skenirala.
Odahnula sam i ja, kad sam izašla na ulicu, držeći papirić na kom je pisalo da možemo podići pasoš za deset dana.
Zapravo, nisam u potpunosti kapirala strašnu težinu tog dodatnog tereta koji sam vukla, tako bolna, na leđima svakodnevno, sve do ovog trenutka. Osetila je upravo sada, jer je nestala, skoro u potpunosti. Nestaće skroz kada budem držala u ruci taj magični predmet, tamnocrveni pasoš, na oko sličan našem, makar po boji. I tu se svaka sličnost završava.
Nisam zajebala svoje dete već na startu. Fak jea!
Nisam dopustila da se ovo mikro dete provodi kao ja i svi moji, da čeka u redovima, da moljaka da bi videlo dalje od svog izolovanog ostrva, da podnosi dokumentaciju za vize, ispunjava formulare, plaća takse, sekira se, ne razume zašto, biva ponižavan…
Ovaj novi stanovnik naše fucked up planete neće morati da pravi SF strateške planove i matematičke kalkulacije za dobijanje dozvole, u nadi da će mu neko milostiv dopustiti da izađe iz ove tegle i neće davati svoj džeparac za vizne takse. I nikada mu niko neće reći „ne može“, ako želi da ode kod svojih najrođenijih u Amsterdam ili bilo gde drugde.
O, kako sam se radovala!
O, kakvo je to olakšanje bilo, pomešano sa srećom, mnogo velikom srećom.
Mislim da je K. u stvari, kao najbliži svedok ovom mom neshvatljivo ekstremnom ponašanju i tajmingu istog, upravo tada zaista razumeo šta su nam uradili, kroz šta smo prošli.
Kao da je i on prošao sa mnom kroz poslednjih petnaestak godina, tako se radovao sa mnom i toliko je olakšanje i on osetio.
Tokom sledećih deset dana oporavljala sam se lagano ali sigurno. Izašla sam par puta na ledene februarske ulice, prijalo mi je da više ne budem agorafob. Uhvatila bih K. pod ruku, pa bi me nežno i pažljivo vukao sa sobom po kraju. Povratak kući i penjanje uz dva reda stepenica još uvek je bilo strašno bolno, ali uspevala sam, svakim danom bivalo je sve lakše.
A onda je došao i taj dan.
Krenuli smo, svo troje prigodno februarski ušuškani: K. ušuškan u Vanju, koji ga je iz nosiljke pod jaknom na grudima grejao u mini-skafanderu iz kog mu je samo vrh roze nosića virio.
U 10:03h smo bili u ambasadi.
U 10:06h smo bili ispred ambasade, a umesto svog mladunca, K. je u hakuna-matata maniru, ponosno i pobedonosno, ka nebu digao obe ruke, koje su držale Vanjin holandski pasoš. Nije bilo životinja okolo, a nam se poklone, samo nas je većina prolaznika zaobišla u velikom luku.
Kao da su ka nebu, međ’ oblake, u tom trenu odletele i poslednje, a teške, zaostale tone brige, koje su me morile. Držala sam u ruci tu plastificiranu biometrijsku budalaštinu, taj ausvajs koji odlučuje o životima živih ljudi, koji separatiše, pravi kaste, određuje, ponižava… taj Predmet Žudnje celog mog naroda, tu ogromnu životnu olakšicu, džoker-kartu, taj ultimativni luksuz, taj jeftin predmet, tu najobičniju moguću stvar, ako pitate bilo koga iz bilo koje „razvijene“ zemlje.
Ako iz bilo kog razloga ništa drugo dobro ne uspem da uradim za ovo novo biće, makar sam ovo uradila. Ta misao mi je sve vreme zujala kroz glavu.
Nije mi se još išlo kući. Nije mi se pentralo uz naša dva stepeništa.
Prošetali smo se još malo po kraju, još sporije nego inače, pazeći da se ne okliznemo na gradsku bljuzgu.
Opet je počeo da pada sneg, a meni je Beograd iznova bio divan jer sam se odjednom osetila drugačije, mnogo lakše, neizmerno bolje i veoma zadovoljno što više ne moram da mislim na taj glupavi pasoš, koji mi je, shvatila sam uz veliku dozu griže savesti, već dve nedelje svakog dana krao po malo od svih onih najlepših, prvih misli, kad se dođe kući s bebom, i vraćao mi ih u vidu nervoznih briga i hormonima napumpanih loših tripova.
Vanji je bilo tako udobno i fino da je malo zakljucao, pa zaspao još slađe nego u kolevci, utopljen, umotan i obožavan.
I sa holandskim pasošem u tatinom džepu.
Nije loše za prvih par nedelja života.
Još samo da pronađem pasoš.

pas2h

Advertisements

2 comments

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s