Beli Anđeo Slaviša

Hanan

Nedeljama unazad čekali smo kišu i ono olakšanje koje može da donese samo provala oblaka.
Pritisak je poslednjih dana bio fizički opipljiv, a ovog petka posebno, niko nije bio svoj,
„Kafetini“ su se gutali od ranog jutra, ceo dan su se kroz prozore čule različite vike i svađe, kroz ulicu su upadljivo često proletala vozila sa uključenim sirenama, a popodne je postalo ozbiljno neizdrživo i potpuno jasno da je dekompresija samo pitanje trenutka.
Znala sam da se ništa dobro do tada neće dogoditi.

Tek što sam se nakon par sati skoncentrisanog rada odlepila sa kompa i ustala da se malo protegnem, začuh neodređen ali zapanjen glasan uzdah.
Duša i Jelena na balkonu. Sve su videle.
Kaže Duša, baka se vraćala iz kupovine u obližnjoj prodavnici, vukla punu torbu, onu sa točkićima, zakoračila da pređe ulicu, okliznula se ili saplela tako nezgodno da je svom težinom glavom udarila tačno u ivicu trotoara. Kaže Duša, jasno se čulo kad je puklo.
Pogledam preko puta, začkiljim da izoštrim.
Baka leži na pločniku, ne pomera se.
Razaznajem sedu kosu na trotoaru. Ne znam gde se kosa završava, a gde počinje lice, sve se to stopilo u istovetno bledo sivilo.
Ne znam da li je živa. Sve tri se sa balkona nadamo da jeste.

Svet užurbano prolazi, svi idu svojim poslom. I baka je do pre par minuta bila deo te reke ljudi koji idu negde, zbog nečega.
Većina prolaznika nije ni usporila prolazeći pored žene prostrte po trotoaru. Neki je zaobiđu u širokom luku, kao da se plaše da se ne zaraze virusom spoticanja, padanja i udaranja glavom o pločnik, čiji je baka očigledno prenosilac.

Uočim muškarca u belom, koji čuči do bake. Uniforma mu je bela, sa sve kapicom, poput hirurške. Skapiram da je lekar ili medinski brat, pomislim kako je neverovatno srećna okolnost da se zadesio baš sada, baš tu.
Odjednom se mnogo ljudi okupilo na uglu. Jedna žena drži telefon na obrazu, zove Hitnu pomoć.
Ostali stoje na sigurnoj razdaljini i gledaju u baku, koja je nepomična.
Neki od posmatrača su, poput bake, upravo izašli iz prodavnice, pune su im ruke kesa ali to im ne smeta, stoje tu, tako… ćutke gledaju.
Neki nemaju ništa u rukama, šake su im na bokovima, ne prilaze, ne zovu nikoga, samo stoje i gledaju. Čekaju, valjda, da se nešto desi. Da se desi najgore, pa da imaju o čemu posle da pričaju ceo dan? Ko veli, za sada ova priča i nije preterano zanimljiva ali možda postane.

Počinjem da se ljutim na sebe što mi ovakve misli padaju na pamet, a ne mogu da ih se otresem.

Čkiljim, u naporu da sagledam da li se baka pomerila. Duša mi kaže da se isprva, kad je baka tek pala, niko nije zaustavio niti prišao da joj pomogne. Nije sigurna ali misli da je baka bila u društvu žene, mlađe žene u elegantnoj bež odeći. Žena je još tu, tek sam je primetila. Čuči sa bakine desne strane.

Kaže Duša, prvi je dotrčao taj momak u belom. Tek kada je on doleteo i čučnuo do bake, ljudi su počeli da se skupljaju oko njih.
Medicinski radnik čuči do bakine glave, sve vreme je levom rukom nežno drži za njenu levu ruku, ne pušta je. Desnom rukom je još nežnije dodiruje po čelu. Teši je i uverava da će sve biti dobro, samo da se ne pomera, pomoć stiže, biće sve u redu. Nisam mogla čuti ništa od ovoga ali znam da je to govorio.
Odjednom se, ne pomerajući ruke, Medicinar okrene iza sebe i vikne nešto nekome. U sledećem trenutku doleće još jedan, isti ovakav, medicinski radnik u beloj uniformi. U rukama mu je nešto četvrtasto.
Čkiljim. Jastuk-sedište za stolice.
Medicinski radnici su sinhronizovanom i izvanredno pažljivom i efikasnom akcijom obavljenom u dva jedva primetna pokreta, baki poturili jastuk ispod glave. Da ne bude na golom betonu.
Kad se uverio da je jastuk postavljen kako treba, drugi medicinski radnik nestade.

Ne vidim dobro, ne mogu da razaznam ičije crte lica ali jasno vidim da čovek u belom, prvi Medicinar, sada u svojoj snežno beloj uniformi kleči, dirljivo nežno na smenu milujući bakino čelo, pa njenu levu ruku, koju sve vreme drži. Sagnut je ka njoj, nešto šapuće, umiruje je.
Prođe mi kroz glavu kako iz daleka izgleda kao da se Medicinar obraća detetu. Ili svojoj rođenoj majci.
Takav mu je govor tela i gestikulacija.

Spustilo se teško nebo, crnim oblacima pritiska iz sve snage, gazi…a mi, dole na Zemlji, samo što ne puknemo.
Oblaci su tako gusti i crni da su promenili boju grada. U ovo vreme je obično žutonarandžast, sunčan. Sada je bio tamnosiv, sve je bilo više-manje iste sive boje. Samo je Medicinar potpuno odskakao od ostatka sveta.

Ja zaista ne mislim da je to bilo zbog čiste snežno bele uniforme koju je nosio. Znam da je sijao.
Jako je sijao, blještavo, onako kako neki, retki ljudi sijaju, a da i ne znaju.

Gomila se uvećala, a manji deo publike je zamenjen svežom, istovetno beskorisnom.
U međuvremenu se pojavila i žena u belom sa čašama vode. Možda je i ona medicinska radnica. Osim zubarske ordinacije u dvorištu naše zgrade, ne znam koja zdravstvena ustanova postoji u neposrednoj blizini… Možda je Zubarka.

Setim se da imam foto-aparat u torbi. Donesem ga i zumiram, da najzad vidim šta se zaista dešava.
To mi je bila namera. Da kroz aparat gledam kao kroz dvogled.
Nisam želela da fotografišem te ljude, koji su me sve više iritirali, a naročito ne baku na pločniku, kojoj sam želela da pomognem ali nisam znala kako.
Nisam želela da kao neki odvratni paparaco, sa svog udobnog mesta na balkonu, fotografišem kako nečija baka, nečija majka ili supruga možda umire na beogradskom trotoaru.
Imala sam potrebu da jasno i bez čkiljenja vidim celu tu scenu na uglu, a zapravo sam najviše želela da vidim kako zapravo izgleda taj Medicinar, to blještavo sjajno biće.

Zumiram u trenutku kad su Zubarka i Medicinar polako i pažljivo pridigli malo glavu Baki, sa sve jastukom.
Oblilo me je nešto nalik olakšanju. Živa je.
Pokušavali da joj daju gutljaj vode, a tek kad su podigli jastuk, aparat je zumirao dovoljno da na delu betona ispod jastuka ugledam krv koja je curila iz bakinog potiljka.
Živa je, hvala bogu!
Mislim da smo u isto vreme ovo izgovorile sve tri, kad smo videle da je otpila malo vode.
U isto vreme smo i bacale nervozne poglede ka početku ulice, čekajući da začujemo sirene Hitne pomoći.

Publika ne odustaje od svog bespotrebnog, pasivnog (a) agresivnog prisustva.
Jedna gospođa, punih ruku kesa s namirnicama, priključila se publici. Pretpostavljam da nije najbolje videla svaki strašan detalj sa mesta na kom je bila, metar-dva dalje.
Ipak je morala da priđe bliže i razgleda kako valja.
Gospođa nije spustila kese na zemlju, pa prišla da pita da li može nekako da pomogne. Nije ni ostala tamo gde je bila, malčice dalje, da neprimetno pogleda šta se dešava. Ja bih prva to razumela, od mene nema radoznalije osobe.
Gospođa je došetala, sa svojim kesama, tik do bakine glave i stajala tako, sa tim kesama koje su lebdele nad krvavim jastukom. Nije joj se žurilo, očigledno. Imala je i vremena i volje. Nešto je htela da pita i porazgovara ali je svo troje mogućih sagovornika (Medicinar, Zubarka i Bež dama) klečalo i delovalo veoma zauzeto pokušajima da komuniciraju i, nagađam, održe baku u svesnom stanju dok ne dođe Hitna.
Gospođa je neko vreme stajala u intimno ličnom prostoru povređene žene, a ja nisam mogla da prestanem sa pokušajima da je putem telekineze sklonim odatle.

Iz nekog razloga, nisam mogla da podnesem pomisao da baka možda upravo umire i da će poslednje što bude videla u svom životu biti „DM“ i „Carnex“ kese, koje joj neka potpuno nepoznata žena na silu gura u lice, a ona ne može ni da se skloni ni da zamoli gospođu da se skloni.

Duboko u dnu stomaka počinje da mi se krčka ljuta supa od besa, tuge i nemoći.

Ne znam zašto me ovaj prizor sada toliko ljuti. Zašto osećam potrebu da istrčim na ulicu i oteram ovu gomilu beskorisnih gledalaca glasnim povicima i mahanjem rukama, kao što se na selu tera stoka.
I ja gledam, sa sigurne razdaljine, i ništa ne činim. Rado bih, ali ne znam ni šta bih mogla da učinim, Hitnu su već zvali, lekar je sve vreme pored nje, u međuvremenu se pojavila i Zubarka sa čašama vode… a tu je žena u elegantnoj bež odeći, sve vreme je pored bake, s desne strane.
Mnogo se nadam da joj je to ćerka. Ili unuka. Tako mi deluje govor tela mlade žene. Ili se samo tako tešim jer je druga mogućnost znatno tužnija – baku upravo sada kod kuće čeka neko najmiiji.

Vukla je sa sobom puna kolica namirnica. To ne biva kad naš penzioner živi sam. Sigurno ima nekog svog.
Možda iza jednog od ovih vračarskih prozora, taj neko sada gleda na sat, malo nervozno ali ne sluteći…
Možda me je zato obuzela ljutnja. Možda uopšte nije reč o ovoj nemoćnoj publici, kojoj i ja pripadam.
Ovaj osećaj nemoći je nepodnošljiv. Ljuti me sopstvena bespomoćnost i beskorisnost.

Užasno me ljuti i uzrujava mogućnost da ova baka sada umire, na ovom trotoaru, dok je radoznala gomila potpunih stranaca razgleda i naglas komentariše.
Rodiš se, uspeš da živiš u Srbiji, da preživiš srpski život i doživiš sedu kosu, mnogo godina i unuke… a onda se oklizneš ispred kuće i umreš?
Jel’ se to neko, neka velika sila sa sklonostima ka crnom humoru, surovo igra sa nama? I još važnije – zašto? Zašto bi se ovaj život sada završio ovde i ovako… Ne razumem.

Malo me umiri i to što je gospođa sa kesama otišla, a naročito pogled na bakinu ruku, koju i dalje nežno čuva blještavi Medicinar. Elegantna Bež Dama čuči s bakine desne strane, okrenuta mi je leđima i zaklanja pogled, ali znam da je i ona drži za desnu ruku.
Gledam kroz aparat ovaj irealni nemi film izbliza i tek sada počinjem da zapažam neke detelje.
Pitam Dušu šta misli, jel’ blještavi momak u belom iz zubarske ordinacije u našem dvorištu ili je tu negde neka privatna zdravstvena ustanova…
Duša se nasmeje, kaže:
– Ma, to je kuvar iz ovog libanskog restorana na uglu! Vidiš? Eno, odmah tamo… To je njihova bašta, odatle mu je kolega doneo jastuk…
Kuvar. Čoveče.
Zumiram i pažljivo pogledam, lepo piše „HANAN“. U bašti restorana vidim još jednog momka u istoj beloj uniformi, a kroz izlog restorana nazirem i trećeg.
Nisam u potpunosti sigurna zašto me je toliko obradovala, a i iznenadila, činjenica da čovek nije Medicinar već Kuvar. A neizmerno me je obradovala. Došlo mi je da strčim dole i zagrlim ga iz sve snage.

Dok sam razmišljala o tome kako bih volela da se i meni i svima koje volim nađe jedan ovakav Kuvar u trenutku najveće nevolje, iz daleka se najzad čuo zvuk sirene Hitne pomoći.

Baka je bila živa, videla sam da je malo pomerila ruku, a onda su kola Hitne stala na sred prelaza i blokirala mi vidik. Uneli su je na nosilima u vozilo. Mislim da je Elegantna Bež Dama krenula s njom. Odlučila sam da joj je to ćerka.

Već sledećeg trenutka, gomila posmatrača se raspršila i ugao je delovao napušteno iako je mnogo prolaznika i dalje tuda išlo svojim poslom.
Sve što je ostalo bio je jastuk natopljen krvlju, naslonjen na obližnji kontejner i malo krvi na trotoaru.

Nisam videla kad je Kuvar nestao, Hitna mi je blokirala pogled ali sigurna sam da je sačekao da baku odnesu u vozilo, pa se vratio na posao.
Malo kasnije, krenula sam kući. Svakog dana prolazim ovom ulicom, baš pored libanskog restorana „HANAN shawarma“, a nikad nisam ni zastala ni da pogledam jelovnik iako mnogo volim arapsku hranu. Ujutru sam previše sanjiva, a popodne obično žurim kući da vidim svoje momke, valjda zato…

I sada sam žurila. Žurila sam da uđem u „HANAN“ i stegnem ruku dobrom Kuvaru, belom anđelku. Htela sam da mu ispričam da sam sve videla sa balkona i htela sam da mu se zahvalim i da mu kažem da nas je sve dirnuo… Zapravo, najviše sam želela da ga samo jako zagrlim i odem al’ možda bi mislio da sam neka veoma luda.

U bašti restorana „HANAN“ par stolova je bilo zauzeto ali niko nije bio u belom. Čim sam zakoračila unutra, dočekala su me nasmejana lica dva momka, u snežno belim uniformama. Jedan je stajao do šanka, pretpostavljam da radi kao konobar, a drugi je pravio giros. Tu gde je stajao sigurno je bilo 55 stepeni. Pažljivo sam pogledala i sa priličnom sigurnošću zaključila da Kuvar kog tražim nije nijedan od ova dva dečka. Ljubazno su me pozdravili, a ja sam im onda ispričala da smo nas tri sve videle sa balkona.
Momak za šankom je delovao kao da je još uvek malo potrešen. On je doneo jastuk za baku. I odneo ga posle do konejnera.
Pitala sam za dobrog Kuvara, kako se zove i da li je tu. Malo su me sumnjičavo pogledali, pa sam odmah objasnila da sam samo želela da mu se od srca zahvalim, to je sve.
Rekli su mi da je pre minut otišao kući, završila mu se smena.
– Kako se zove?
– Slaviša.
– Kako se preziva?
– (Krajnje neubedljivo) Umm…nismo sigurni. Tu je svaki dan, dođite slobodno…

Hodala sam brzo i odsutno užurbanom, tamnom Njegoševom ulicom.
A zatim nisam više bila tu.
Stavljala sam mleko i banane u torbu sa točkićima, truckala sam se u vozilu Hitne pomoći, ležala sam na trotoaru, na uglu sa Alekse Nenadovića.
Tiho mi je govorio da će biti sve u redu i ja sam mu verovala.
Bićete dobro. Sve će biti dobro.
Prvi grom je pukao poput eksplozije, negde baš blizu.
Nisam se nimalo uplašila, Slaviša me je držao za ruku.

blog 3
“DM” i “Carnex”

Advertisements

7 comments

  1. hvala vam puno na ovoj dirljivoj prici,rasplakali ste me,nije to cin heroja,svako ko ima majku,ili baku bi verujem iskreno uradio isto,dodjite molim vas,da vas upoznam jer brzo ste usli i jos brze izasli da nisam uspeo ruku da vam ispruzim

    Liked by 1 person

    • Dragi Slaviša, mnogo mi je drago što se se javili. Hajdemo ipak na “ti”, ako nemaš ništa protiv? Slažem se, nije to čin heroja. To je bio jedan retko topao, ljudski, čestit, saosećajan čin.
      Pa, reći ću ti samo da mi tog dana nije bilo ni do čega..a najmanje do pisanja. Mislila sam da ću imati snage možda samo za tuš i spavanje, a eto, morala sam da sednem i zabeležim sve što sam videla. I drago mi je što jesam.
      Hvala tebi što si takvo ljudsko biće, pa si vratio veru u ljude i meni, a i mnogim drugim ljudima koji su pročitali tekst. A neobično mnogo ljudi ovih dana čita tekst i uglavnom mi se javljaju da kažu kako sam ih rasplakala i kako je divno i kako je Slaviša zaista Anđeo… a ja im onda kažem da nisam to ja, nego nas je Slaviša sve rasplakao svojom toplinom i brigom za drugo ljudsko biće.
      Znaš kako kažu “odraz svake države je njen odnos prema starima”?
      Posle određenih godina, kod nas te gledaju kao da si za otpad, ako te uopšte više i gledaju. što je potpuno besmisleno jer bi ljudima trebalo da daju nagrade i pehare, što su i ostali ovde svih ovih godina, što su preživeli i doživeli starost…
      Nije mi bila namera sada da gnjavim, samo sam želela da se javim i od srca ti se zahvalim što si se javio. I što si takav 🙂
      Ne znam da li koristiš Fejsbuk, i tu sam podelila tekst i dobila jako puno divnih reakcija.
      Ako zatreba, moj mejl je anatje@gmail.com
      A ja ću svratiti ovih dana do “Hanana”, samo da te pozdravim i da se ljudski upoznamo (izvinjavam se što sam u tako velikoj žurbi prozujala juče).
      Pre no što odem, jedno pitanje.
      Da li nekim slučajem znaš kako je baka? Javi, molim te, ako nešto znaš.
      Hvala od srca!
      Ana

      Like

  2. Nadam se da ćemo čuti dobre vesti o njoj… A mi ćemo, što mi je beskrajno drago, bez ikakve sumnje biti/ostati u kontaktu, dragi moj Komšija. Mnogo mi je slatko što ću ja tebe htela-ne htela svakog dana viđati! Upravo sam danas shvatila da ja sa svoje omiljene puš-pauza tačke na balkonu, ne mogu a da vas ne vidim unutra, u lokalu 🙂 Sutra vam mašem odatle hehe.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s