Fear and Loathing in Podvožnjak

Ne pamtim kad sam se uplašila kao juče popodne.
Prestravila, da budem iskrena.
Onako, duboko, sa rukama koje nisu mogle da prestanu da se tresu, srcem koje je, poput onih matematički neobjašnjivih makedonskih „Fibonači sekvenca“ narodnih, malo tuklo – malo zastajalo i s adrenalinom koji me je u deliću sekunde pretvorio u nešto iz Marvelovog opusa, a posle vozio do kasno u noć…

Vanja i ja krenuli popodne na bazen.
Dan je bio retko vreo ali smo do 4-5 uspevali da se rashladimo po gajbi i dvorištu; tuširali se 36 puta, prskali se iz sve većih posuda. Počeli s maminom vintiđ fajtalicom, pa preko stolitarskog lavora, završili u kadi, čekajući da tata dođe s puta i montira veliki bazen u dvorištu. Popodne smo shvatili da je vrag odnio šalu, te da je namesto očekivanog osveženja i lekovitog povetarca počelo da biva još nepodnošljivije jer se vazduh pomerao nije, a gradski istopljeni asfalt je počeo da isijava vrelinu akumuliranu celog ovog hevi/hard-kor/stoner dana.
Shvativši da ni uz najbolje želje i nadljudske napore ipak ne možemo udobno da sedimo u frižideru čak ni ako izvadimo police, složismo se da jes’ da je malo gadno na bazenu kad je ekstremna gužva, naročito vikendom, naročito na preko 40C… al’ opet… ima tuševa na sve strane… i ima tri otvorena bazena… i ne moramo u neku GSP dušegupku da bismo stigli do tamo, na bazenu smo za 10 minuta opuštenog hoda…

Žarko nam se pliva ali hodamo polako, ne da nam se da žurimo po onesposobljavajućoj vrućini. Ulice puste, prolazimo na stotine zatvorenih prozora i spuštenih roletni. Fin svet po kućama grli erkondišne, niko normalan ne izlazi pre mraka. Čavrljamo nešto o muzici, dok prolazimo kroz uvek vrlo mračni i neprijatno bučni podvožnjak na 25. maju.
V. zapušio uši i svakih par sekundi vičemo da bismo se čuli, jer pored nas kao na trkama proleće ekipa na motorima.
Već smo skoro izašli iz tunela, kad začusmo vikanje sa drugog kraja. Zapravo, ja ništa nisam ni čula.
Kaže V. – Zove te onaj čika!
Ja začkiljim, a na početku tunela neki čovek na biciklu viče i maše.
Srećom, gust saobraćaj u podvožnjaku se na tih 5 sekundi proredi, taman da razaberem da čovek viče:
– Gospođo, jel’ ovo vaše?!?
Okrenem se oko sebe, sve je tu, torba s peškirima i kupačkim asesoarom, V. nosi svoj ranac, tu su flašice vode …ništa nam nije ispalo…

Uzmem vazduh da zaurlam da šta god da je, nije naše i tek tada primetim veoma mali oblik, koji se brzo kreće kroz najmračniji, srednji deo tunela, na pola puta između bicikliste i mene.
Prva misao – neka kesa koju nosi strujanje vazduha u tunelu. Druga misao – pas, omanji, do srednje veličine.
Izoštrim malo sliku, pogledam, izoštrim opet. I opet.
I sada jasno vidim tačno ovo:  bebu od možda godinu i po, bosonogu, samo u peleni i atlet-majičici, očigledno friški prohodalu ali strahovito brzu, kako to obično biva. Beba veselo i nespretno trčkara, prvo po sred uskog trotoara duž tunela, a onda malo krene da vrluda levo-desno, do zida tunela, pa do gvozdene ograde, koja jedina odvaja ovu pešačku stazu na kojoj smo od gustog saobraćaja u tunelu.
Osetim blago treperenje u kolenima.
Pogledam okolo, nigde nikoga osim bicikliste i nas. I beskrajne reke kamiona i autobusa, koji očigledno koriste podvožnjak da vide koliko mogu da razviju za tih nekoliko sekundi.
Beba teturavo trčka u našem pravcu, biciklista se okreće oko sebe, biciklom zagradio trotoar na kraju tunela, preprečio prostor od zida tunela do ograde koja prati trotoar, za slučaj da beba odluči da potrči nazad.
Vanja i ja stali ukopani, meni počeo da se pravi čvor duboko u stomaku, a vidim i Vanji, steže mi ruku, usta su mu širom otvorena ali ništa ne govori.
Polako spuštam torbu na zemlju i čekam da svakog trenutka odnekud dotrči uspaničena majka i zgrabi bebu. Nigde nikoga.
Biciklista polako sišao sa bicikla, neprimetno se primiče, sve se razumemo – pokušavamo da suzimo parametar ovom jasnom i logičnom ad hoc strategijom. On se sve nervoznije okreće iza sebe, pa prema meni, širi ruke i sleže ramenima.
Nigde nikoga.
Beba počne da trči ka Vanji i meni, onako, jako pijano, beblje.
Super, pomislim. Kažem Vanji da se ne mrda tu od torbe, odmah se vraćam.
Beba se gega cik-cak u mom smeru, ja brzo hodam ka njoj. I dalje se niko ne pojavljuje u tunelu. Sad mi kroz glavu već prolazi zvanje policije jer je nemoguće da se do sada nije pojavio roditelj, bebisiterka, otmičari, bilo ko. Sigurno se nešto desilo. Dok ubrzavam korak, istovremeno pokušavajući da ne uplašim bebu koja me je videla i radi na tome da se zaustavi ali još ne zna tačno kako, pa se po inerciji još nespretnije tetura, moj mozak već kombinuje nekoliko mogućih, istovetno uznemiravajućih scenarija.
Najuverljiviji je bio onaj u kojem je majci/ocu pozlilo od vrućine, pali u nesvest tu negde, a beba krenula u špacirung sama, kao u onom “Tom & Jerry” crtanom filmu .
Hodam veoma brzo ka bebi, koja je uspela da se zaustavi, desetak metara od mene i sada je podigla glavu, stoji s blago dignutim ručicama, balansira da ne padne i razabira me, zainteresovano.
Na žalost, ono što je beba videla bio je preteći mrak vrlo bučnog tunela i velika, potpuno nepoznata prilika, koja definitivno nije mama, još manje tata, a koja izranja iz tog mraka i približava joj se sve brže.
Mrvicu usporim, vidim da se bebine oči šire, a lice već krivi najavljujući Code Red panik-alarm.
Malo se pognem, u veoma jadnom pokušaju da budem manja i manje strašna, nabacim nekakav osmeh i umirujući glas, pružim ruke u nadi da će mi instinktivno dotrčati i počnem da zamajavam bebu pitanjima tipa „a ‘di si ti poš’o?“, koja moram da urlam da bih nadjačala prolazeće motore.
Istog trenutka se osetim kao školski primer creepy predatorke iz američkih filmova, a tako me je, očekivano, i beba doživela, pa je sada – i dalje s prestravljenim izrazom lica – zakoračila par koraka unazad, potpuno zbunjena.
U tom trenutku pored nas projuri autobus 26 uz buku od koje je beba poskočila kao da se opekla, a zatim se, od udara vazduha, zateturala i skoro pala, pa podigla i – počela da vrišti, iz sve snage.
To vrištanje je bilo zaista spektakularno glasno i bilo bi vrlo uznemiravajuće u bilo kojim okolnostima, jer je dečji plač suštinski takav, ali sada, u ovom akustičnom tunelu, u ovom trenutku, bilo je nepodnošljivo, užasavajuće.
Sledećih nekoliko sekundi je prošlo u slo-mo slo-mu mojih živaca.
Beba, tamno crvena u licu, vrišti, jer je sve strašno i sad se svega plaši… i tunela, i mraka, i mene, i buke, i svog urlanja, i kamiona, i udara vazduha, koji je poput nečastivih nevidljivih sila guraju i odbacuju kao da je od papira….
Umesto očekivanih koraka napred ka meni ili nazad ka početku tunela i ka biciklisti kog je vriska ukopala u mestu i koji nastavlja blokira deo gde prestaje gvozdena ograda između trotoara i kolovoza, dakle, umesto opcija A i B, sada već ljubičasta beba je izabrala jebenu opciju C.
Nekako u istom trenutku, desilo se sve ovo: beba se oteturala par koraka, do gvozdene ograde, uhvatila za stubić, pogledala me u oči i desnu nogicu sa zapanjujućom lakoćom prebacila preko horizontalne šipke – jedine stvari koja ju je delila od kolovoza. Biciklista je stavio šake na glavu i otvorio usta, autobus 24 praćen kolonom automobila silovito je prošišao tik uz ogradu odjednom gromoglasno zatrubivši jer je miško verovatno tek tada ugledao usamljenu i uplakanu ali odlučnu bebu, koja pokušava da se uključi u saobraćaj. Ljudi u kolima i autobusu nisu ni imali priliku da uspore, samo su jurili i trubili, što je bebu još više plašilo i dezorijentisalo ali ne i obeshrabrivalo.
Vanja je sablažnjen vrisnuo „MAMA!“, ja sam ispustila flašicu vode iz ruke i ignorišući paralizu oba kolena, koja me je obuzela pola minuta ranije, potrčala brže nego ikada pre u životu, ne skidajući oči s mete.

Kad se desi da adrenalin odjednom ovako, za samo par trenutaka, dostigne određeni nivo, u naučnim krugovima stručno nazvan „Through the Fucking Roof“, ne znam kako to ide kod drugih ali ja se tada prešaltujem u stanje koje bih opisala kao svojevrsan Terminator-Precog miks, sa sve hipersenzorima, x-ray/ultrazvuk skenerom, optičkim nišanom i hologramskim displejem, na kojem se očitavaju ne samo koordinate, udaljenosti, temperaturni i drugi faktori, već i statistički proračuni svih više ili manje mogućih razvoja situacije, praćeni različitim ponuđenim opcijama za najefikasnije delovanje u datim uslovima i trenutku.

Letela sam kroz vreo vazduh mračnog tunela i u letu zumirala metu.
Kolona kamiona, kola i buseva, naprasno je postala primetno brža i glasnija. Od snažnih vazdušnih udara ove reke vozila koja lije ka Dušanovoj, a i od buke nervoznih truba i motora, zacenjena ljubičasta beba se zanosi, trza i od straha poskakuje na ionako nerazrađenim, nesigurnim, novim bosim nogicama.
Opkoračila je nižu položenu šipku gvozdene ograde, za koju se drži s obe ruke dok panično gleda oko sebe. Nema mame, niko da dotrči, nigde žive duše.
Na displeju počinje da mi blinka crveno RED ALERT, a zatim i ogromni boldirani, crveni brojevi: 00:00:03:00.
Toliko imam fore. Odbrojavanje počelo.

Trčim poput gazele na esidu. Koju juri lav na spidu i steroidima. Kog juri nekoliko pripitih lovaca.
Na oko 3 metra od cilja, beba me unezvereno pogleda i ja lepo, u zoom-in i HD i 3D i slo-mo, vidim kako se i levo stopalo diže s asfalta i pravi nespretni luk u vazduhu, da bi se pridružilo desnom, koje je već na kolovozu.
Jure automobili, ne vide. A ako vide, ne veruju. Misle da je kesa.
Na 2 metra, tunelom se zaorilo „NEEEEEEEE!“, prvo samo moje, a zatim harmonizovano u tri glasa, sa Vanjinim i biciklistinim previsokim pratećim vokalima.
Ovaj neljudski urlik je, naravno, uspeo da dodatno prepadne mučeno dete na ivici frasa, koje sa nogom u vazduhu samo što nije izgubilo i ono malo ravnoteže što je uspostavilo i palo na nečiji branik.

Samo da sam mogla…tada bih sela na trotoar da pokušam da dišem i povratim rad srca, koje je tuklo toliko brzo da sam imala utisak da je stalo, a da meni ovo bubnja u ušima od tuceta amplificiranih auspuha.

Jedna sekunda… devedeset stotinki…
Na displeju je zablještalo „SENSORY OVERLOAD!“ „ALL SYSTEMS DOWN!“ i „FUCKIT“,

Trčim, skačem, letim kroz zrak ispruženih ruku, dok tempiram ateriranje do bebe, shvatim da ću sleteti desnim okom direktno na vrh stubića ograde. Beba pravi polukrug levom nogom u vazduhu. Pred očima mi proleti minijaturni crni taban.
Preskočila je ogradu jebem ti sunce.
Dok spušta levo stopalo na beton kolovoza, nemajući baš nikakvu predstavu o fenomenu saobraćaja, ulice, a ni smrti, beba rešava da, bukvalno, digne ruke od svega. Od jedine preostale zaštite – sa ograde za koju se držala.
Dolećem iz mraka uz strašan, neartikulisan krik, u istom trenutku kada obe ručice puštaju ogradu i podižu se tražeći ravnotežu, sada u potpunosti i nepovrat izgubljenu.
Beba se neprirodno izvila kao da je na odskočnoj dasci i izvodi skok unazad, za ocenu. Iako mi je beba „target locked“, dok letim ka njoj periferni vid mi registruje malog, belog „fiću“, koji joj juri u susret kolovozom, iz pravca keja.
Fikus deluje poput malene bele bubuljice na velikom, ružnom, crnom licu enormnog „hamera“, monstruma koji je u ličnom prostoru „fiće“ jer žuri, samo što ga ne gura branikom otpozadi.

Beba ručicama maše kao da će da poleti, pokušavajući da nađe balans i ne padne unazad. Buka motora je zaglušujuća. Ili mi to bubnja u ušima. Jedino što je uspelo da nadjača ovu buku je moj primalni krik, u letu.
Iz pozadine čujem i Vanjin prestravljen vrisak „MAMAAAAAAAAAAA….“, a onda, baš kao u filmovima, sve utihne i postane vrlo slo-mo i – tišina. Udaranje mog srca, užasno glasno, samo usporeno.
Da je ovo zaista film, verovatno bi kadar prikazao moje ruke, kako usporeno lete kroz mrak tunela… pa onda kat na izvijenu bebu koja vrišti i mlatara ručicama… pa zum na „fiću“ i „hamera“, koji jure pravo ka njoj… pa close-up mog izbezumljenog lica, dok urlam i letim… pa close-up Vanjinog… pa malo biciklista… pa nazad na slo-mo close-up moje desne ruke, koja tačno u trenutku kad je vozač fikusa  prekasno shvatio šta se dešava i zalegao na sirenu, skoro dodiruje ivicu bebine majice. U toj nanosekundi, majica mi izmiče iz desne ruke, fikus naglo skrene ulevo, u suprotnu traku, proviđenjem praznu tog trenutka. Imam osećaj da mi od bubnjanja u glavi lipti krv iz ušiju, nemam više ni glas, izmakla mi je mala bela atlet-majičica, beba leti unazad pod točkove crnog monstruma zalepljenog za fiću.
Spotičem se, verovatno o sopstvene paralizovane noge, udaram o gvozdene stubove ograde, nešto boli ali nemam vremena da shvatim gde ni zašto, ruka mi prolazi između dve poprečne šipe i nekako – a najtačnije objašnjenje je da je ovo bilo suvom snagom volje – uspevam da u toj istoj nanosekundi produžim prste leve ruke, svaki za po oko 7 cm, taman toliko da vrhovima prstiju prvo dohvatim i najčvršće na svetu zgrabim rub male majice, a zatim, dok osećam kako me gura vreli zloduh pun smrada benzina i ugljen-monoksida i dok gledam u veliki točak „hamera“ koji u prolazu očeše bebine zlatne loknice na temenu, desnom, takođe produženom rukom, zgrabim bebinu levu nadlakticu i trgnem je prema sebi, kroz poprečne šipke, divljački, kako nikad u životu nisam i ne bih trgnula ni životinju, ni biljku, ni stvar.

Od vatrometa adrenalina samo što bebu, laku kao perce, nisam odvalila o zid tunela.
Dečačić nije ni pao. Nespretno je i jako trupnuo na noge, moj stisak ga je držao uspravnim.
Iza „hamera“ je protutnjalo još nekoliko vozila, čuli su se nepodnošljivo glasni motori, škripa kočnica, turiranja, sirene, psovke kroz poneki otvoren prozor, vika bicikliste… ali ova tunelska kakofonija bila je u potpuno drugom planu i uopšte me se nije doticala.
Iz svoje neprirodne poluležeće pozicije prostrtosti po asfaltu, preuzela sam deo kontrole nad razbacanim i odranim udovima i na brzinu ih skupila u manje idiotsku pozu, u svojevrsan sedeći čučanj, ne pomerajući pogled s mete.
Plavokosi dečačić, bosonoga beba u peleni i minijaturnoj beloj atlet-majici, stajao je ispred mene – živ i zdrav!
Desna šaka, sa sve produženim prstima, još uvek mi je bila duplo i suviše čvrsto obmotana oko bebine mišice, držeći na nogama dete koje bi se inače stropoštalo na trotoar.
Lagano sam pomerila dete dalje od kolovoza i ograde, a zatim počela da opuštam zmijski stisak desne ruke, dok je leva, za svaki slučaj, levitirala polukružno oko bebine pelene.
Dete je plakalo bez suza, vriskalo. Fras, sunce ti poljubim. Kad sam najzad uspela da uverim svoje tvrdoglavo zgrčene prste da je sada beba na sigurnom i kad su polako pustili tu majušnu mišicu, samo što ja nisam fras dobila. Otisci mojih prstiju, tamno crveni, utisnuli su se u belu, nežnu dečju kožu.
Ovo će do uveče da bude ljubičasto i braon.
O bože, valjda mu nisam iščašila rame! Vrlo pažljivo i najnežnije moguće, počnem da mu dodirujem i mazim ručicu, pokušavajući da ga umirim svojim najtoplijim, najmirnijim glasom koji sam u tom trenutku uspela da odglumim. Mislim, to mi je bila namera.
Ono što sam realno uspela jeste da ga verovatno još i više uplašim, jer je iz mene izlazilo nešto ispresecano, neartikulisano, između dva kratka daha, uspaničeno i sigurno preglasno jer mi je u glavi i dalje užasno bubnjalo, a ruke su mi tako divljački tresle da sam bila uverena da ću mu, ako već nisam, rame upravo sada iščašiti, ovim pokušajima da ga nežno pregledam.
Batalim ja priču i samo, nežno koliko sam umela,  proverim da li može sve da pomera kako treba. Može.

Kleknem na beton, leva ruka je i dalje oko bebe koja stoji i malo se naslanja na mene. Sledećih par trenutaka posvetim pokušajima uspostavljanja normalnog disanja i rada srca. Ne uspem. Osećam struju u rukama. Kolena i noge ne osećam. Samo nešto peče negde u tom delu. Kad pokušam da držim ruku mirno ispred sebe, zapanjim se koliko se trese. Nikad u životu mi se nisu ovako tresle ruke. Shvatim da se cela tresem, mnogo. Usta su mi se potpuno osušila, nemam više pljuvačku, samo suvu kredu.
Možda sam od straha zaboravila da dišem. Nije nemoguće. Počnem, uz veliki napor, da dišem kroz nos, duboko i što sporije. Zagrcnem se par puta. Tresem se preterano, kao da imam epi-napad. Kao komšija Boža, kad je probao da ne pije ceo dan.
Viknem Vanji da je sve okej, da se ne brine i da mi donese telefon. Pogledam ka početku tunela, biciklista više nema šake na glavi, sada mu prekrivaju usta. Mogla bih se zakleti da se i on trese.
I dalje nikoga osim nas nema u tunelu.
Vanja mi donosi telefon i grli me, jako zabrinut, skoro me prevrnuvši. Stegnem ga desnom rukom, leva je oko bebe, koja se ne buni. Prolaze vozila pored nas. Samo ti vozači i putnici znaju kako smo izgledali, nas troje, na prljavom asfaltu mračnog tunela, tako zagrljeni, dok ja klečim i tresem se i stežem oba deteta uz sebe i trudim se, mnogo se trudim, da ne počnem da jebeno ridam na sav glas. I ne znam da mi niz obraze već liju suze.
Poljubim Vanju u kosu, beba nas gleda, pa mi bude žao, pa poljubim i nju u plave lokne na vr’ glave. Svidelo mu se, lepo vidim.
Držim telefon i buljim u ekran koji se trese i uopšte ne mogu da se setim koji je broj policije. Znam da su nešto menjali, a srećom nisam imala mnogo prilike da ih zovem.
Okrenem 92, snimljena tetka mi objasni da zovem nepostojeći broj, a ne kaže mi postojeći.
Znam da je neka jedinica negde ubačena… ili nula?
Tada se u tunel ušeta prva osoba za sve ovo vreme. Registrujem lagani, zadovoljni, opušteni korak, pa osobu eliminišem sa liste potencijalnih bebinih staratelja.
Ipak, izoštrim malo pogled da bolje sagledam priliku. Žena. Oko 35 godina. Kratka tamna kosa. Jednodelni kupaći i šorc, sandale. Oveća torba preko ramena, peškir za plažu preko torbe, osmeh. Žena krenula na bazen, okej.
Razočarana, začkiljim da vidim da li možda iza ove žene ima nekoga, da li ka nama možda neko uspaničeno ili makar užurbano trči.
Nema nikoga. Žena je sada na pola puta između mog starog prijatelja bicikliste, koji je i dalje na samom blještavo svetlom početku tunela, i nas troje zagrljenih, negde na sredini tunela.
Od buke motora opet ne čujem šta biciklista viče, vidim samo da pokazuje rukama ka ženi, a onda obe šake parkira na kukove i malo iskrivi glavu.
Ja i dalje pokušavam da se saberem i setim broja telefona policije. Jebeš broj za hitne situacije koji je ovako  teško zapamtiti. Setim se američkog 911, broja koji sam naučila još kao klinka uz Public Enemy, setim se i lako pamtljivog australijskog 000 i holandskog 112…
Nasmejana žena nam polako dolazi u susret, gledam kroz nju, puna nade. Pogledam je tek kad čujem, kroz kikot:
– Jao, pa vi ste se baš uplašili!
– Izvinite?
– Pa, vama se ruke tresu od straha!
– Da…cela se tresem, gospođo. Tresli biste se i vi, da ste bili na mom mestu pre par minuta…
– Aaa…ma, videla sam… Jao, mnogo mi je žao što vas je tako uplašio…
– Videli ste? Ovo je vaša beba?
– Da, da… ma, ne bojte se… on tako stalno…
Bubnjanje u ušima postaje nepodnošljivo, ruke počinju još više da mi se tresu, usta suva, kao da mi je parče drveta u ustima umesto jezika. Uspem da izgovorim bez vrištanja:
– On tako stalno sam trči po beogradskim tunelima i ulicama?
– Ma, neće on daleko, stvarno nema potrebe da se plašite, baš mi je žao što ste se prepali, jao baš ste prebledeli…
– Da… nije krenuo daleko…tu, odmah, pod prvi točak…
– Ma, neeee… zna on šta ne sme…hahaha…
– Gospođo, on ne zna ništa. Ne ume da govori, ne ume ni da se obuče sam, ne zna da ne treba bos da trči po asfaltu punom urina, parčića stakla, fekalija i pljuvačke.
Gleda me belo.
– Jel’ ste vi uopšte videli šta se dogodilo? Izvinite, malo sam zbunjena, jel’ ste vi majka ovog deteta?
– Hihihi, jesam, jesam, ja sam mu mama… videla sam ali ne bi on pod auto, ma zna on da stane…
Brada počinje da mi se trese, ne vidim ništa od suza koje kipte, bubne opne pred implodiranjem.
– Znate, možda ste i sami primetili, po prometnim ulicama i kučiće vlasnici šetaju na povocima, za svaki slučaj…
Gleda me belo.
Shvatim da žena sve vreme stoji pored nas, a da ja i dalje grlim njeno dete, koje nije ni pokušala da uzme. Ni da dodirne, makar da se uveri da je dobro. Samo stoji tu i izgovara reči od kojih, uz sav neopisiv strah i adrenalin koji me uveliko voze, dobijam užasnu potrebu da je udarim pesnicom posred lica, da je razvučem po betonu, da je izgazim, da sačekam prvo veliko vozilo koje juri kroz tunel i gurnem je, kroz iste ove dve poprečne šipke, pod točkove.
Dok ona nastavlja nešto o tome kako joj je žao što sam se ja tako bez potrebe potresla, ja iz sve snage pokušavam da se ne nađem u sutrašnjim novinama, trudim se da se nekako smirim i da ne mislim na poražavajući, neminovni epilog, koji će uslediti za par trenutaka.

Uopšte ne želim da joj vratim bebu.
Imam osećaj da ću, ako joj sad vratim dete, biti direktno kriva za jezivu tragediju, koja će se bez sumnje desiti do kraja dana, a koja je mogla da se izbegne, na primer, štatigajaznam, ponašanjem koje nije u maniru mentalno veoma retardirane osobe.
Strašna je to i teško podnošljiva kombinacija tog silnog adrenalina, straha i besa.
Držim u desnoj šaci telefon i setim se. 192 madafakaz!
– Znate, policija bi već bila ovde, ali od straha nisam mogla da se setim novog broja…
Ovo joj je skinulo osmeh s lica supersoničnom brzinom.
– Policija? Ma, ‘ajte molim vas hihihi….
I tek tada priđe da zgrabi svoje dete.
Uprkos svim naporima da ga zadržim, novi cunami suza se tiho izlije.
One suze od strašnog besa, vrele, što se dime dok cure.
Lagano se podignem sa zemlje, obe ruke su mi i dalje na deci, na smeđim i plavim loknama. Značajno sam viša od ove žene. Pade mi na pamet – i jača, bez ikakve sumnje.
Mogla bih da pozovem 192 ali to ne bi ništa promenilo. Samo bih dodatno izbedačila Vanju, koji ne može da dočeka da uskoči u bazen i ne bude više u ovom tunelu i ovoj situaciji, a cimanje s policijom ipak nije neka zamena za uživanje u vodi po vrućini.
Da je pustila kuče s lanca, dobila bi kaznu od Žardinjerije. Za dete u peleni pušteno u saobraćaj, možda bi je popreko pogledali i coktali. Sigurno je ne bi slali na časove roditeljstva o trošku države. Kako god okreneš, beba se vraća s ovom ženom kući, u svoj ruski rulet od detinjstva. Uz mnogo sreće, biće valjda sve okej.
Tako se ja tešim i umirujem.
Vanja me sad prvi put malo cima za rub haljine i dok mi se obraća, zapazim da ovo mora biti prvi put da nije rekao “dobar dan”  nekoj osobi sa kojom stojim i komuniciram. Ignorisao je ovu osobu elegantno i u potpunosti i to sa velikim gnušanjem i vrhunskom, tihom indignacijom.
– Hajdemo mama, vidiš da je sad sve u redu, dobro je beba, hajde, idemo da se bućnemo…
– Dobro, dobro, hajde idi uzmi torbu i flašicu, eno je tamo, ispala mi je, odmah dolazim i idemo da se bućnemo…
– Jupiii!
Neću da lažem. Poslala sam ga da ode do stvari koje sam ispustila, samo da ne bi bio tu, da ga ne uplašim. Nije mi bila namera da uplašim njega, već ovaj spektakularni ljudski egzemplar ispred sebe, koji još uvek nije učinio baš ništa da makar malo popravi situaciju ili pokaže neki trag ljudskosti, brige, savesti…bilo čega iskupljujućeg.
Osmeh koji je ispratio Vanju, nestao je dok sam vraćala pogled ka ženi. Nestao je istovremeno sa mojim pogledom razborite, civilizovane osobe. Žena je to jasno registrovala, sada sam joj prvi put videla strah i zabrinutost na licu. Tek sada.
Zakoračila je prvo instinktivno unazad, a zatim je krenula da uzme bebu, na čijoj glavici se i dalje odmarala moja ruka, pazeći da mi ne zapali. Izgleda da se bebi svidelo ovo češkanje, pa nije ni pokušavala da se pomeri.
Uspravila sam se i zakoračila između žene i bebe.
„Jedan mali korak za mene ali veliki za ženu“. Ovim sam joj potpuno ušla u lični prostor i gledala je s visine, očima iz kojih su prštale užarene suze, srednji prsti, munje i gromovi.
Ovaj preteći gest je bio ne samo potpuno neočekivan i krajnje zbunjujuć, već ju je očigledno veoma uplašio.
Što mi je, ne moram ni da naglašavam, donelo finu količinu zadovoljstva i prijatnu toplinu negde duboko u stomaku.
Nagnula sam se malo niže, skoro kao da ću je poljubiti. U šoku, nije se pomerila niti je šta rekla iako su joj i usta i oči bile širom otvorene. Pojma nisam imala šta bih joj rekla, nikakav plan, nula ideja. Najradije bih joj odgrizla jebeno uvo, da se uvek seća i mene i ovog tunela.
U trenutku kad je verovatno očekivala da joj krnem žvaku ili je nabodem glavom, veoma staloženo i jasno sam prošaputala sledeću konstrukciju, nekim trikom upravo izvučenu iz dupeta. Izdeklamujem je tečno, ledeno, preteći i krajnje ubedljivo, uz savršenu dikciju, kao da sam ceo dan vežbala pred ogledalom:
– Jel’ znate naziv za ovaj vaš pristup roditeljstvu? To se zove „grubo zanemarivanje“, a vrlo često postane zlostavljanje. Znate kako znam? To mi je posao. A-ha. Radim u Centru za socijalni rad. I to baš na slučajevima regulisanja starateljstva. Znate kada se oduzima starateljstvo? Kad se ustanovi „odsustvo roditeljskog staranja“, na primer. Kad je dete ugroženo jer roditelj ne vodi računa. Kad je bosonoga, tek prohodala beba, puštena da potpuno sama trči kroz prometne gradske podvožnjake.
– Ne, ne…ali..ja sam…
– Ona je sada prebledela, a ja nastavljam, ne mareći za njeno mucanje.
– Možda bi ipak trebalo da pozovem policiju. Osim mene, još dva svedoka mogu da daju izjavu o svemu što se desilo.
– Jao, nemojte molim vas, pa nisam…
– Imate sreće što sam na odmoru do ponedeljka i što sada žurimo. I vi ste krenuli na bazen? Lepo.. Znači, tu ste, u kraju… Sigurno ćemo se još sretati.
– Ne, da, ne…nismo…mi smo… ja nisam…
Sad je počela ozbiljno da paniči. Što više paniči, meni sve toplije oko srca. Mogla bih ovako do prekosutra, ali zaista žurim.
Unesem joj se još malo u lice i prošapućem:
– Ako vi zaista uvek ovako čuvate svoju bebu, veliko je čudo što je još uvek imate, živu, zdravu i sa vama. Mi smo ovde svakog dana. Sada sam vas oboje dobro zapamtila. Ako još jednom vidim ovo detence samo, bilo gde – na ulici, na bazenu, u tunelu, u dečjem parku… neće biti dobro. Ako još jednom vidim ovo dete kako boso baulja po srči i psećem izmetu, neće biti dobro. Lično ću se posebno potruditi da ovaj dečačić dobije neophodnu pažnju i zaštitu. Ako ne od vas, onda od nekog drugog. Da li se razumemo?
– Ali, ja nisam…
– Da li se razumemo?
– Nemojte, molim vas…pa, nisam…
– Da li se razumemo?
– Da…da… ali molim vas…
– Razumele smo se. Pokušajte da ga ne pustite sad samog u olimpijski bazen. Obujte ga, odmah.

Iskoraknem iz ženinog intimno ličnog prostora, čučnem, pomazim bepca po ruci na kojoj se ocrtavaju lila otisci mojih prstiju. Žena i dalje stoji u mestu, ćuti, prebledela. Kako je moguće da ne zgrabi svoje dete i trkom pobegne od mene, očigledno opasno besne žene, koja se trese, na rubu nervnog sloma?
Kako je moguće da još uvek nije ni uzela bebu u naručje? Ne znam kako. Isto kao što je moguće i sve drugo što se poslednjih minuta odigralo u tami podvožnjaka. Možda ju je, živo se nadam, odjednom obuzeo parališući osećaj krivice… možda joj se javilo da bi ovo njeno slatko dete sada bilo nevelika masna mrlja na betonu i na crnom „hameru“, koji bi verovatno nastavio da juri, i ne osetivši udar u jedva desetak kila.

Beba me pametno gleda, prvi put se sad malo nasmeši, mnogo je sladak mališa, a meni od tog osmeha bude još tužnije. Tiho mu i iskreno poželim:
Srećno, bebo. Čuvaj se.
Nasmejano, trepće. Nije više ljubičast, sad je opet roze. Nešto bi mi rekao al’ još ne ume.
Uspravim se, još jednom prostrelim pogledom majku brzonogog anđelka, oproštajno.
Ona i dalje stoji tu, zbunjena i nesigurna u pravi odgovor, što počinje dodatno da me nervira. Kao da se plaši da ne uradi nešto pogrešno sad preda mnom, socijalnom radnicom Gradskog socijalnog, zaduženom za slučajeve regulisanja starateljstva.
Ne mogu da krenem nazad  ka Vanji, dok ona ne uzme svoje dete ili ga makar ne uhvati za ruku. Do nas bez prestanka proleću vozila, mališa je brz, ne puštam ga samog.
Čekam da vidim dokle će. Stojim, gledam je u oči, namrštena.
Iz one tačke na čelu, između obrva, koja mi se u ljutnji nabora u „V“, poznatije kao „epicentar nadrkanosti“, pršte varnice, koje žena jasno oseća.
Provedemo tako par veoma idiotskih trenutaka, a onda se žena pribere, shvati šta treba da radi i polako se sagne, ne gledajući u dete već u mene, pa najzad uzme bebu u naručje, grubo, kao džak krompira da hendluje.
Uh. Nemoj da se nerviraš. Nemoj da se nerviraš. Kreni, kreni, ne gledaj, nemoj da se nerviraš…
Prostrelim je pogledom za kraj, namrštena. Ona mi uzvrati imbecilnim šlihtarski osmehom.

Teška srca se okrenem i požurim ka Vanji, pokušavajući da otresem iz sebe jak osećaj krivice i velike strepnje.
Dođem do Vanjke, ubledelog i zabrinutog. Stisnem ga i glasno poljubim, jer znam da se isprepadao mnogo više nego što će priznati, a i zato što mi je bio neviđeno zlatan i dobar i strpljiv i sladak i moj, pa stavim torbu na rame, stavim i njegov rančić na drugo rame, otpijem veliki gutljaj vode da malo pokvasim kredu u ustima, uhvatimo se za ruke, duboko odahnemo i konačno zakoračimo ka blistavoj svetlosti na kraju tunela.

Trebalo nam je oboma par minuta da se malo smirimo i sagledamo paralelni univerzum iz kog smo upravo iskoračili, a koji zasigurno nikada nećemo zaboraviti.
Meni je i dalje tuklo u ušima i ruke su mi se i dalje tresle kao nikada pre. Do uveče.

Vanja je bio i zapanjen i uzrujan i srećan.
U tih nekoliko trenutaka provedenih u tunelu kojim leti svakodnevno prolazimo, sada je uspelo da se nagura nekoliko prvih, potpuno novih iskustava u Vanjinom životu.
Ono što se kod mene, u ljutnji ili velikoj koncentraciji, između obrva manifestuje kao pomenuti epicentar nadrkanosti, kod Vanje se, veoma retko, pokaže kao tačkica, golim okom jedva vidljiva i to samo pod određenim uglom i na određenom svetlu, ali na istom mestu.
Niko drugi na celome svetu je ne bi ni registrovao ali mom treniranom oku nije mogla da promakne, naravno.
Tišinu u kojoj smo proveli par minuta hoda do ulaza na bazen, prekinuo je rečima:
– Znaš mama, da nisam svojim očima video, nego da si mi samo ispričala šta se desilo, ja ti verovatno ne bih verovao. Nemoj da se ljutiš, ali mislim da ne bih.
– Ne brini ništa, ne bih ni ja verovala da se desilo ali srećom, ti si mi svedok.
– Uh…baš sam se uplašio…
– Znam mićo, i ja sam. Mnogo.
– A kako se ona teta uopšte nije uplašila?
– E…to ne znam. Čudni su ljudi…
– Možda ima mnogo beba kod kuće, pa joj je svejedno ako izgubi jednu… Bolje da je onda bebu dala nekome ko će da je voli i pazi, ko najviše na svetu želi bebu a ne može da je ima…
– Nekad je zaista bolje tako…
– A slatka je ova beba, jel’ da?
– Jeste, baš je sladak.
– Mnogo su mu prljave noge, jel’ si videla? Crni mu tabani, trčao je bos po onim barama i đubretu… al’ svejedno, – sladak je.
– Jeste.
– Da je to moj mlađi brat, ja bih mu prvo obuo sandale.
– Znam da bi, zato si mi ti omiljeni dečak na celom svetu.
– Možda bi mi bio mnogo dosadan jer ne ume da priča…ili bi me nervirao ako bi mi pokvario igračku… ali ja bih ga UVEK držao za ruku kad idemo ulicom. NIKAD ga ne bih pustio samog.
– Znam da ne bi. Nisam ni ja tebe, nikad. I danas volim da se držimo za ruke kad šetamo, a znam da si velik i pametan i pažljiv… Koristim priliku dok još mogu, verovatno će te uskoro biti blam da se držimo za ruke…kad još malo porasteš i počneš da komuniciraš coktanjem i prevrtanjem očima kao i tvoji vršnjaci..
– Hahaha ja NIKAD neću tako da pričam s tobom. I NIKAD me neće biti sramota da se držimo za ruke, videćeš.
– M-hmmm… videćemo…
– E… a šta bi bilo da smo uzeli bebu i otišli kući s njom?
– Pa, ništa… Bebu bi policija vratila svojoj mami, a tvoju mamu bi odveli u zatvor…ili u ludnicu…
– To uopšte nije fer. U stvari, baš bih voleo da dovedemo kući bebu.
– Ovu bebu?
– Hmmm… najbolje bi bilo našu, rođenu, da malo ličimo ali ne mnogo, a mogla bi i ova da prođe. Ja bih je sve naučio, a kad malo poraste, zajedno bismo pravili svašta od Lego kockica.
– Dok ovaj mali nauči da se kockice ne jedu već sklapaju, ti ćeš verovatno imati devojku, bradu i potpuno druga interesovanja.
– Ewwww…gross! A kako se zove ova beba?
– Vidiš…ne znam!  Zaboravila sam da pitam. Beba.
– Beba Vajnberg. Sviđa mi se haha!
Pričali smo, o bebama, o mamama, o ljubavi i pažnji i mnogim drugim važnim stvarima, do samog uskakanja u bazen. Malo su me pekla odrana kolena i ruke, ali voda, ta bazenska voda, o čijem sastavu obično ne volim ni da razmišljam, prijala mi je kao nikad pre.
Plivali smo, trkali se, jurili i ronili, do večeri. Ne znam odakle mi toliko snage, verovatno sam sagorevala adrenalin. Svakim novim zamahom kroz vodu, ruke su mi se manje tresle, voda je spirala i prljavštinu tunela i sve strašno i ružno što se u tom mraku zalepilo za nas.
Gledali smo, iz vode, užareni, treperavo crveni zalazak neobično velikog sunca, pa opet plivali, do mraka.
Bazen se zatvorio u 21h umesto u 19h, a mi smo ostali poslednji, u praznom,  jarko plavom bazenu, dok je oko nas bio prijatni beogradski letnji mrak.
U povratku, žureći kući iscrpljeni i gladni, ušli smo u sada još crnji podvožnjak.
Na samom ulasku u tamu, uhvatio me je za ruku.
Nismo pričali do Zoološkog vrta, ali znam o čemu smo oboje razmišljali.
Nisam ispuštala ručerdicu svoje bebe do kuće.

Advertisements

2 comments

  1. Nikad nisam voleo taj tunel…ni peshke ni biciklom a ni kolima
    bas je nekako za ovaku hororishku stvoren

    kapiram da je porodica iz tu prve nadesna ulice, skrene tu 26 al nastavi pored pruge
    dal je Mike Alasa bese?

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s