My own private Noć Muzeja

 

 

Ne znam zašto komšinici Olgi iz suterena toliko sve smeta. Zaustavila me je večeras pred zgradom i deset minuta mi se žalila na koješta. Te je muzika uznemiraaaaaava…te od buke automobila ne može da žiiiiiivi… te je vika pred prozorom prepada svakih par minuuuuuta… te morala da evakuiše unučiće zbog malo dima koji joj je vetar uneo u stan… Okej, istini za volju, ne bi ni meni bilo prijatno da mi se neko zdravo ispiša direktno u stan. Dvaput za veče. Razumem njen očaj i gnev što je – dva puta – na kolenima ribala sa kauča, zida, prozora i tepiha, nečiji urin. I meni bi to pokvarilo veče.

Komšinica Olga ima nesreću da živi u suterenu i da su joj prozori i vrlo niski i s ulične strane. Ko bi mogao i da pomisli da neko zaista živi tu, tako. Ipak, sigurna sam da pišanje nijednom nije bilo namerno, već su neki preduzmiljivi mladi ljudi hitrih misli stali  uz njen prozor, kad im je prigustilo, misleći da je to samo zid. Sa otvorom. Na kojem je saksija sa cvećem i zavesa.

Na stranu ovaj neprijatni slučaj, uverena sam da bi komšinica Olga uživala u noćašnjem spektaklu koliko i ja, samo da se malo opusti i,što kažu Amerikanci, turn that frown upside down.

Jer danas je zaista jedno veoma posebno veče, kojem se iz godine u godinu sve više unapred radujemo.
Od popodneva, bez prestanka, kroz našu malenu ulicu veoma polako protiče beskrajna reka vozila.
Idu sporo i ponosno, kao na paradi. Začikavaju se i nadglasavaju turirajući, dugo i glasno trube, uglavnom u horu, u kojem su, imam osećaj, uvek najglasniji baš oni koji su i lično, kao osobe,  najzabavniji i najkreativniji. Kod njih su po pravilu otvoreni svi prozori i strahovito glasna folk-pop muzika, koja trese naše prozore sa njihovih fenomenalnih uređaja, diktira živi tempo ove izvanredne pokretne žurke i život svih stanara ulice.

Kako je počelo da pada veče, tako je ovoj auto-reci počela da se priključuje i rastuća pritoka pešaka.
Trotoari su ovde jako glupo napravljeni,  jedva dovoljno široki za jednu osobu. I kad nema gužve, nemoguće je ići u paru već samo u koloni. Pritoka pešaka se širila i vijugala između automobila parkiranih u tradicionalnom šaljivom srpskom maniru – gde ne sme i kako ne treba, ali i hrabro i odvažno – kroz vozila koja su u pokretu.
To prisustvo pešaka tako blizu kolima u pokretu bi odjednom strahovito obradovalo vozače, pa bi još strasnije zalegli na trube, istovremeno pokušavajući da ih i sami nadglasaju, povicima koje nisam uspela tačno da razaznam ali je zvučalo skoro kao da su im trube bit, a oni preko njih glasno repuju, uzvikujući sigurno neke sjajne rime.

Na žalost, iako sam dugo čekala da mi divne tople letnje noći poput ove, pune pesme i radosti, ulaze u dom kroz sve širom otvorene prozore, bila sam prinuđena da sve prozore teška srca pozatvaram usled trovanja ugljen-monoksidom, koji je probio sve nivoe opasne po ljudski život i napunio nam kuću. U isto vreme, moram da izrazim i veliku zahvalnost celokupnoj auto-paradi, koja se dešava bez prestanka od popodneva, jer se broj komaraca u našem domu večeras višestruko smanjio. Delom zbog zatvorenih prozora, a delom su potrovani izduvnim gasovima.
I još jedna vrlo važna stvar – od kad smo se zatvorili, lepo se svi čujemo u kući, više ne urlamo jedni na druge kao nezdravi, što je unelo jednu posebnu dozu mira i unutrašnjeg balansa u našu porodicu.

Pešaci koji teku našom ulicom, uglavnom sve fini, mlađi svet. Svi odreda očigledno veoma uzbuđeni i nestrpljivi u anticipiranju posete željenom muzeju. Ako je suditi po tonu međusobne komunikacije, pomislio bi čovek da su nedajbože veoma narušenog sluha, ali ipak mislim da je u pitanju samo ogromna intimna potreba tj. neutoljiva glad za znanjem i kulturnim uzdizanjem. Urlaju i pevaju. Pevaju urlajući. Neverovatan prizor, retko radostan i moćan. Svaka, na primer, peta grupica pešaka, po difoltu zaurla iz sve snage pesmu „Ulica Zmaj od Noćaja“ Momčila Bajagića Bajage. Neizmerno su radosni i ponosni što su se baš oni, prvi i jedini, tako ingeniozno setili da zaviču ovu fantastičnu pesmu dok prolaze BAŠ kroz ovu ulicu! Kakva lucidnost, kakav neverovatan duh…

Nije lak zadatak naći prave reči i zbilja dočarati poštovanom čitaocu taj, svaki put iznova neverovatan i upečatljiv Groundhog Day trenutak, koji se bez prestanka ponavlja, a koji jednostavno ne može da dosadi osobi koja gaji i malo poštovanja i ljubavi prema muzici, Bajagi, mladosti, kulturi i životu uopšte.
Dok jedna grupa na kraju ulice pevajući zamiče iza ugla u Rige od Fere, iz Kralja Petra se pojavljuje sledeća raspoložena formacija, jedan od momaka usporava, pogled mu se zaustavlja na tabli  sa nazivom ulice, oči mu se šire, jasno vidim sijalicu kako mu se iz sve snage pali iznad glave, uzima dah i – idemoooo!
Evo, bukvalno sam se naježila dok ovo pišem.

Do 22-23h već je desetak zbunjenih vozača slučajno u punoj brzini uletelo  iz Cara Uroša u našu malu, veoma jednosmernu, krcatu ulicu, pogrešnim smerom. Vrhunska i potpuna egzaltacija kolone tj. hora vozača pod našim prozorima, koji su upravo izbegli težak čeoni i/ili lančani sudar, pretočena je istog trenutka u neopisivu, amplificiranu kakofoniju, svojevrsnu Odu radosti, iskrenu i duboko dirljivu.

Zbog ovako velike gužve i niza parkiranih vozila, koja se većinom nežno dodiruju, bilo kakvo češanje pešaka o njih, što je neizbežno, na svakih par minuta učini da bar jedan auto-alarm zasvira iz sve snage. A nigde nikog da ga ugasi. Slušamo do kraja numere ili dok sledeći ne nastavi gde je ovaj prvi stao, što neretko ispadne kao nekakav improvizovani DJ set, veoma glasan, baš kako i dolikuje jednom urbanom noćnom klubu u centru prestonice.

U međuvremenu,  stigne naša omladina i malo da posedi tu kod nas, na trotoaru ili baš na stepeniku našeg ulaza. Ili bilo gde, zapravo. Dug je put do muzeja, valja se prvo malo okrepiti. Nakon celonedeljnog napornog učenja i poslova (ili oba), to je najmanje što zaslužuju. A kako će u hodu piti i to bez čaša. Ovako, lepo sednu i na miru se osveže hladnim dvolitarkama piva. Nekad nam ih i ostave, gomilu, baš tu gde su sedeli. Kako samo znaju da odvajamo plastiku za reciklažu – ja ne znam, ali im od srca hvala.
Stignu i da zapevaju ovi plemeniti i pažljivi mladi ljudi, a ne smeta im ni to što sede baš u visini auspuha, pa se nadišu ugljen-monoksida za sve pare…

Sve je ovo samo zagrevanje. Prava žurka počinje od 23h.
Tada sve eventualne inhibicije i stege modernog društva konačno nestaju, sva pravila civilizovanog ponašanja kojima nas Država i Okolina guše i pritiskaju najzad se u potpunosti gube… i više nema potrebe trčati ka Kalemegdanu zarad vršenja male i velike nužde, polnog opštenja, jela i pića, povraćanja, sviranja gitare uz vino i vatru, plakanja i pevanja… Sve se ovo, a i mnogo više, sasvim lepo da učiniti i u intimi ove naše tople i ljupke male ulice.

Parkirana kolona vozila – dušu dala za kakenje i piškenje, ako uspeš da se uglaviš između. Momcima to lakše polazi za rukom, naravno. Devojke, izvanredno doterane za ovo posebno veče, u određenom trenutku u potpunosti prestaju da mare za damske i druge manire, očigledno silom nametnute, te skoro u hodu malo čučnu do nekog tu auta i krenu sa klozetskim aktivnostima. Malo je nezgodno, doduše, kad ih farovi dolazećih automobila zaslepe i obasjaju u svoj lepoti i gracioznosti, a ne mož’ pobeći u sred šoranja tek tako…
Druga je stvar kad se povraća. O da. Znatno lakše. Dovoljno je da se samo mrvicu nagneš, opet između dva tako zgodno parkirana automobila. E sad… nezgodno je što hoće pegla da se odbije i ušljiska haljinu „za grad“, istina…a ni haube prekrivene nečijim ručkom nisu lep prizor, al’ šta da se radi, kad se nema vremena za trk do velike kante za smeće, pola koraka dalje.

Moram ovom prilikom posebno da pohvalim sve naše drage intravenozne narkomane-namernike, koji ne samo da obavljaju svoje posebne medicinske potrebe tu ispred (što je znatno sigurnije od nekog mračnog budžaka), već i  pažljivo ostavljaju svoju opremu i iskorišćene špriceve uredno pored kante za đubre, kako bi skrenuli pažnju i smanjili rizik za radnike Gradske čistoće, koji te kante nezaštićenim rukama prazne.
Istine radi, nekad – kao večeras na primer – ta masivna betonska kanta za đubre se koristi za paljenje logorske vatre, pa i nije moguće u nj’ peglat.
Ali divno je gledati tu talentovanu i pametnu omladinu, kako smisli, a odmah i izvede ovakve ideje. Ja se, na primer, nikad toga ne bih setila. Lepo zapale vatru u kanti, odmah tu, ispred našeg prozora, pa dok visoki plamenovi ližu zid zgrade i obasjavaju ulicu prelepim, romantičnim svetlom, uglas zapevaju neku njima poznatu folk numeru. Desi se da neko ima i gitaru, koju je sigurno skoro dobio, pa bude i muzičke pratnje. U samom srcu našeg lepog grada – potpuna idila: vino (pivo), logorska vatra i gitare. Neko bi rekao da je to od gustog, toksičnog dima, ali ja znam da mi suza u oku zaigra od sušte miline pred ovim prizorom

Obično se negde posle 23h radosno zaori i na nebu zasvetli i – vatromet! To je sigurno neko mudar iz Gradske vlade smislio i odobrio. Da uspavani narod kasno noću vikendom obraduje, a decu željnu vatrometa probudi, ovako spektakularno. Pa, ko bi to očekivao, bez nekog posebnog povoda, u ovaj kasni sat?! Kad uzbuđeno prepričavam ove svoje utiske prijateljima u inostranstvu, niko mi ne veruje da je tako nešto moguće. Svi misle da ih zezam jer se u njihovim dosadnim, sterilnim i bezidejaškim Parizima, Amsterdamima i Njujorcima ovako nešto nikada nije desilo, niti će se ikada desiti. Zato svi uvek jedva čekaju da dođu ovde i lično iskuse makar delić svega ovoga što nas, srećne Beograđane, tako često raduje.

Do ponoći, gusto nagurana kolona parkiranih vozila zauzima svaki milimetar neparne strane ulice – ceo trotoar i značajni deo kolovoza. Što je sjajno, jer se lepo odmah vidi da nema više mesta ni rolere da uglaviš, pa vozači ne moraju besomučno da kruže, istežu vratove, parkiraju se u slobodnih 14 cm i tako nedajbože oštete nekoga ili neki auto, što se često dešavalo.

Zmaja od Noćaja je meni oduvek bila posebna i neobično draga ulica, a neopisivo mi je milo što vidim da se i mnogi drugi tako osećaju. Evo, i dok pišem ovo, puna nam je ulica mladih. Sede, stoje, trče, viču, pevaju, igraju, sviraju, pale vatru… Toliko radosti na jednom mestu… Srpski Burning Man u malom. Ok, bile su dve ili tri tuče večeras, ali samo pesnicama, bez oružja (ako se ne računa šoferšajbna o koju je jedan veoma ljut momak olupao glavu jednog drugog momka, koji mu se sigurno nešto ozbiljno zamerio). Lično, na ta starinska pesničenja bez pomagala  gledam kao na jednu plemenitu veštinu, koja nažalost u potpunosti nestaje iz naše, inače takvim folklorom bogate kulture.
I pored ovih sporadičnih, benignih čarki, naša ulica je pre svega – Ulica Ljubavi.Divni mladi parovi, očigledno vrlo zaljubljeni i u naletu one nezaustavljive, primalne strasti, vole da povedu ljubav uza zid broja 5 ili u našem ulazu. Živimo u teškim, crnim vremenima, lepo je nekad videti da se dvoje vole i maze…i da ne mare da li je to pred svima, na haubi nečijih kola ili na golom betonu…Često i sednu golim dupetima na ‘ladan beton, pa mi dođe da im odnesem jastuče. Sve je to, doduše,  manje važno od ljubavi. Nekad mi bude i neprijatno, jer mogu da ne gledam ali ne mogu da ih ne čujem, kad su fantastično glasni, a odmah su tu ispod.
Srećom, nekad su nam – kao večeras –  svi prozori, iako je divna topla letnja noć, zatvoreni zbog crnog dima i smrada iz zapaljene kante, pa ne moram da se osećam kao da direktno učestvujem u njihovom najintimnijem činu vođenja ljubavi.
Razumem i kad nam ostave iskorišćene kondome na stepeniku ulaza ili u hodniku. Jeste, nezgodno je malko zbog nekoliko preterano radoznalih klinaca koji žive u našoj zgradi, ali ko će da razmišlja o tim detaljima kad stras’ ponese iz sve snage…

Nema ništa lepše od mladosti i ljubavi…
Virim iza zamandaljenih duplih prozora, gledam ovaj izvanredni akcioni triler-dramu-roud muvi-porno-komediju, koju kao da je Kusturica pravio i razmišljam čime sam ja tačno zaslužila baš ovakav spektakl… pa mi bude žao što mi nisu prijatelji sada ovde, da zajedno budemo svedoci ovoj večerašnjoj velikoj Proslavi Života i Mladosti… i da sa njima podelim sve ove i mnoge druge neobično posebne utiske o ovoj važnoj večeri.

Upravo zato sam sada sela za komp da, dok večerašnja Proslava Kulture još traje, napravim ovu belešku. Da podelim sa svima onima manje srećne ruke i lokacije, svu lepotu, sociološki, fenomenološki i kulturološki značaj ovog događaja, a iz perspektive neverovatno srećnog slučajnog posmatrača.
Puno mi je srce što vidim da je ceo jedan okean naših sjajnih, bistrih, perspektivnih, strasnih, mudrih, lepih, kulturnih, višestruko talentovanih mladih ljudi s ovakvim žarom pohrlio baš na Noć Muzeja. I da ne znam šta se večeras dešava u gradu, pri prvom pogledu na ovu našu omladinu, tačno bih  odmah pomislila: ovi su sigurno pošli u muzej.

I ne samo što su pohrlili u muzeje, već su usput sebi organizovali divne žurke, intimne i kolektivne provode, sa svime što to podrazumeva, i to na najobičnijim mestima, poput moje ulice, čineći je tako ove večeri jednim potpuno posebnim, gotovo svetim mestom: hramom ljubavi i, ponajviše, kulture.

 

Advertisements

4 comments

    • Tako je, draga Danijela. Ja uopšte ne kapiram zašto svi stalno nešto kukaju i bune se, kao da ne vide da na celome svetu nema ovakvog neprekidnog i ekstremnog provoda i generalnog cirkusa, kakav je ovaj naš

      Like

  1. Ovo je sjajno!!! Mislim – meni da čitam, a tebi kako je… u noći muzeja i svim ostalim noćima… sorry 🙂 Mislim da sam suviše matora i živčana da bih živela u tom “kraju”. Završila bih ili u ludnici ili u zatvoru 🙂
    Tako mi je drago da sam pronašla ovaj blog! Puno te pozdravljam 🙂

    Liked by 1 person

    • Draga Jelena, mnogo mi je drago i što si me pronašla i što se tom pronalasku raduješ 🙂 Uz ovo, moram samo i da se izvinim na ovako neažurnom odgovoru. Molim da mi se u Dnevnik upiše metar dana opravdanih izostanaka. Novi postovi su spremni, fotke takođe, sledećih dana osvežavam i apdejtujem vazdanešto raznim novitetima, nadam se da ćemo se još čitati. Od srca hvala na tako toplim i lepim rečima 🙂

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s