“Oni se vole”

 

 

Ne znam zašto nikada nisam fotografisala nijedan grafit koji smo nacrtali u gradu.

Možda sam mislila da će zauvek stajati na svojim zidovima, suviše lepi da bi ikome ikada palo na pamet da ih prefarba.

Možda zato što smo bili klinci, a sadašnjost nam je bila, kako je neretko slučaj u tinejdžera, toliko intenzivna i irealna, naročito početkom i sredinom tih devedesetih, da uopšte nije bilo vremena za razmišljanje o prošlosti i budućnosti.

Tih godina, budućnost je delovala previše strašno. Računao se samo ovaj dan, danas. I svaki dobro proveden dan osećali smo i slavili kao veliku pobedu, a da to nismo ni znali.

Danas moj mali „sony“ aparat živi u mojoj torbi. Nosim ga svuda sa sobom i često koristim.  Volela sam da fotografišem i kao klinka ali tada je slikanje podrazumevalo čitav niz određenih predradnji i okolnosti.

Tada sam slikala tatinom starom „praktikom“. Srebrno-crnom, teškom sto kila. Posle slikanja, bila je pažljivo pakovana natrag u, takođe masivnu i tešku, futrolu od crne kože. Futrola je imala nekoliko velikih metalnih kopči, vrlo teških za rukovanje i, uopšte, vraćanje aparata u futrolu je zahtevalo par minuta skoncentrisanog posla. U aparat sam, uvek s pritajenim uzbuđenjem, stavljala rolne crno-belog filma, 36 snimaka.

Moja „praktika“ pravila je najlepše fotografije na svetu.

Dakle, vucaranje glomaznog aparata od sto kila po gradu, nije dolazilo u obzir.

Slikanje noću takođe nije bilo moguće jer je blic bio poseban dodatak, terigilijamovski, sa sve kablom i lampom i sijalicom…a nisam ni volela tako osvetljene fotke (što je zanimljivo jer ni danas nikad ne koristim blic).

Pretpostavljam da sam mogla da isplaniram jedan dan za obilaženje grada i slikanje naših i svih ostalih zanimljivih grafita, ali to se, na žalost, nikada nije desilo, a mislim da u Beogradu više ne postoji nijedan naš.

A kad kažem „naš“ u stvari mislim – Vanjin.

Vanja i ja smo godinama bili najbolji prijatelji. Nerazdvojni.

Od trenutka kad su nam se putevi ukrstili (što je bila neminovnost i samo pitanje vremena), bilo je jasno da treba da budemo zajedno, da ćemo ubrzo postati užasno važni jedno drugome na 19 različitih načina i da će tako biti do kraja naših života. Tako je i bilo.

Vanjin život se završio u sred, opet irealne, 1999., a ja ću do kraja svog života biti beskrajno zahvalna na svim našim inspirativnim razgovorima, slušanjima najbolje muzike u našoj galaksiji, koncertima, njegovom strpljivom podučavanju veštini sviranja gitare i basa (i danas mogu u sred noći da odsviram Kerozin „Keva ti je mrtva“ ili pola prvog albuma Nirvane na gitari), i na svim nemogućim situacijama i zajedničkim avanturama kroz koje smo supersonično proletali, godinama.

Zahvalna sam na tome što sam pored sebe imala jednog tako neobično divnog, nestvarno i višestruko talentovanog dečka, iz koga je kreativnost u svakom trenutku prštala, nezaustavljivo.

Misli su mu uvek bile zanimljive, obožavala sam neobičan način na koji bira reči i izgovara ih. Bilo je nemoguće voditi dosadan razgovor sa njim. Obožavala sam i da sviram s njim, da čitam tekstove koje je pisao za svoj, u celokupnom poretku stvari, veoma važan bend Overdose. Suva avangarda, a sjajna. Odličan bend kojem je nedostajalo samo malo, samo mrvica sreće…ili bar malo manje ekstremno nesrećnih okolnosti, pa da osvoji ceo gotivni deo sveta…

Dok nisam upoznala Vanju, bila sam uverena da neviđeno dobro crtam. A onda sam ga jednom, prvi put, verovatno kad sam prvi put otišla kod njega, videla kako potpuno odsutno žvrlja nešto na malom praznom delu stranice „Trešera“, dok razgovara s nekim preko telefona.

Sećam se da nisam mogla da sklonim pogled sa te dugoprste ruke, čiji je integralni deo, završetak, bio rapidograf. Vanjino omiljeno oružje.

Linije su tekle tako lepo, brzo i sigurno, kao da ih iscrtava preko postojeće nevidljive skice na papiru.

Kad je nakon par minuta završio razgovor i spustio slušalicu, prazan prostor stranice časopisa bio je ispunjen fantastičnim malim stripom, a ja sam bila očarana, jer sam upravo videla nešto što bi se najbolje opisalo kao – magija.

I svih sledećih godina, kad god bih došla kod njega, što je bilo skoro svakog dana makar na kratko, obično bih ga zatekla kako sedi za radnim stolom, nagnut nad parčetom (vrlo retko celim listom) papira, okružen brojnim rapidografima, različitih boja i debljina, kasetama (kasnije i diskovima), časopisima… cigareta bi gorela u pepeljari, šolja nes-kafe bila bi na stolu. Muzika bi uvek, baš uvek, bila sjajna.

Danas su neki od tih Vanjinih neverovatnih crteža i stripova uramljeni i na zidovima našeg doma.

Neki su u fasciklama, čekaju da budu uramljeni. Neka važna pisma, dirljive i užasno duhovite poruke, unikatni flajeri za nepostojeće i neke realne događaje, strip-portreti, plakati za naš bend „Bičke“ koji je punom parom radio samo u našim mislima, čestitke bez povoda…naravno sve ilustrovane…sve te dragocenosti pažljivo čuvam. Samo su pisma u kartonskoj kutijici, koju već godinama ne mogu da otvorim.

U široki spektar Vanjinih raskošnih talenata ubrajam i jednu posebnu vrstu veštine tj. umetnosti, koja će mi uvek biti i jedna od najdražih – umetnost oplemenjivanja omota audio-kaseta.

Bez mobilnih telefona, kompjutera, a neretko i diskova (tek su počeli da se pojavljuju, te su plejeri bili vrlo skupi i mnogima nedostižni), valjalo se pomučiti da bi se došlo do željene muzike.

Uglavnom se snimalo sa vinila „koji je Pera naručio, pa mu tetka donela iz Londona“.

Omoti ploča, a i diskova, proučavali su se i analizirali studiozno.

„Thanks to“ spiskovi otkrivali su sve one tajne, uzbudljive, važne informacije, koje nigde drugde nisu postojale. Koga je zaista interesovalo, mogao je često da spoji tačkice u kompletan prikaz benda, scene ili albuma, koji nikada neće biti napisan, a još manje objavljen ni u jednom domaćem časopisu.

Muzika nam je bila sve. Oko muzike i zbog nje se sve dešavalo.

Kasete su se pažljivo birale i kupovale, još pažljivije nasnimavale, a omote smo, uprkos vrlo ograničenim mogućnostima, dizajnirali kao da je reč o našim ličnim autorskim izdanjima.

Mogućnosti su nam bile sužene zbog fizički malog omota, a pošto u obzir nije dolazilo da sa spiska pesama neka ne bude upisana (ili ucrtana), valjalo je mudro izračunati milimetražu u odnosu na visinu slova, širinu linije rapidografa, meteoroloških uslova i, naravno, broja pesama. Kako se često radilo o hard-core bendovima, koji su imali po trideset jednominutnih pesama na albumu, sve ovo je predstavljalo, u najmanju ruku, izazov. U isto vreme, uživali smo praveći svoje unikatne omote, dok se na „stubu“ vrti baš taj album, kao dodatna inspiracija.

Prvo sam mislila da Vanja ima neke posebne, čarobne flomastere i rapidografe, koji prave neobično lepe linije. Ubrzo sam shvatila da čarobni Vanja pravi neobično lepe linije bilo čime. Zapravo, sada mi, sa ove distance, to deluje skoro kao nekakva OCD varijanta. Tačnije, istinski, dubinski umetnički poriv, jači od svega drugog. Nije bilo važno gde je i u kojoj situaciji, ako bi se ispred njega našlo parče prazne hartije (ili čega drugog, glatkog, praznog), a nekakva pisaljka bi bila pri ruci… ne bi ni razmišljao, ruka bi mu se sama, poput magneta, spojila sa svojim novim produžetkom i za par trenutaka nastalo bi nešto. Ni od čega. To je bio Vanjin dar. Da od Ničega, sa zastrašujuće velikom lakoćom, stvori Nešto. Nešto sjajno.

Nikada nije delovao kao da unapred razmišlja o tome šta će i kako nacrtati. Uvek je iz njega samo izletalo i teklo, brzo… i uvek u drugom planu; dok smo diskutovali o nečemu ili pevali zajedno uz Spearhead ili Hüsker Dü.

Isto  je bilo i sa grafitima. Išli bismo gradom, obično uveče, negde na potezu od njegove Rankeove do moje Rajićeve, a on bi odjednom zastao, osvrnuo se ovlaš oko sebe i odnekud bi mu se, nikad nisam znala odakle, stvorio sprej auto-laka u ruci.

Za nekoliko trenutaka prazninu ispred nas zamenilo bi Nešto. Ili Neko. Neki od njegovih stripovskih likova.

Do skoro se i kroz slojeve poslednjih par krečenja mogao nazreti jedan od tih Vanjinih grafita s početka devedesetih, koji(m) je ulepšao ugao kod „Proleća“, do samog ulaza u kafanu, sa strane ulice Vuka Karadžića.

Ne sećam se koje smo tačno godine uradili onaj prelepi grafit, takoreći triptih, na fasadi „Akademije“.

Verovatno između ’92. i ’94. ili tu negde.

To je, u stvari, jedini grafit koji smo uradili zajedno. Tačnije, ja sam dodala par detalja.

Ni ovog puta nisam imala pojma šta će se desiti. Sećam se samo da je bilo toplo kasno veče ili noć i da nigde nije bilo žive duše. Verovatno je bio ponedeljak, klub nije radio.

Vrlo je verovatno da smo te večeri sedeli kod Vanje, pa me je on ispratio do kuće. Mogla sam da sednem i na trolu, ali me je često tako „pratio“ do gajbe jer je to značilo još pola sata-sat vremena provedenog jedno s drugim u našem omiljenom okruženju – tihom, praznom, noćnom Beogradu.

Sećam se da smo stajali u mraku Rajićeve i čavrljali, a onda je on opet stvorio sprej crnog auto-laka u ruci i mangupski se nasmešio. Dok je izgovarao – A? Šta misliš? Nema nikoga… – već je bio na niši, prvoj levo od ulaza u klub.

Za par minuta, dve velike, očigledno nedavno ofarbane (još sjajno bele), zauvek spuštene, rebraste metalne roletne, s leve i desne strane ulaza, bile su prekrivene ogromnim, tipično Vanjinim, likovima: Njime i Njome.

On na jednoj, Ona na drugoj.

Bili su komični i lepi, izvitopereni i pomereni, nasmejani…bili smo savršeni.

Ponegde se crni auto-lak malo prolivao, ali nije smetalo. Vanja mi je dodao sprej i glavom pokazao da je red na mene. Nisam htela da ga odbijem, a nisam želela ni da pokvarim sliku koja mi je delovala potpuno i tačno kakva treba da bude. Ne sećam se ni šta sam dodala tačno… neke tufnice na njenoj suknji ili džepove na njegovim lonama…

Stajali smo tako, kao dva ozbiljna slikara pred štafelajem, odmeravajući svoje delo kritički. Bili smo zadovoljni. I više nego zadovoljni. Bili smo radosni. Kikotali smo se kao deca i trudili se da slučajno ne dodirnemo lica lepljivim, crnim prstima.

U sred tog napada dečje radosti, Vanja je promrmljao – čekaj, nije još gotovo…- i sledećeg trenutka se na izbačenom delu fasade, između Njega i Nje, odmah levo do ulaza, našlo srce, sa po jednom strelicom prema Njima, i natpisom „ONI SE VOLE“.

– A? Jel’ da da je sad to – to?

Pitao me je, dok su mu se oči smešile.

Nisam morala ništa da mu odgovorim, znam da je sve video na mom licu. Volela sam ga svim srcem.

Te noći smo se teško rastali, potpuno razbuđeni. Jedva smo čekali prvo sledeće zanimljivo veče na „Akademiji“, da se ispred skupi ekipa. Čekali smo da čujemo ko će prvi da provali autora grafita. A ovaj grafit je bio poput otiska Vanjinog prsta.

Iako je moja zgrada bila druga do „Akademije“, pa sam pet puta dnevno prolazila pored našeg ostvarenja, nikada ga nisam slikala.

I to nikad neću prežaliti, čini mi se.

Malu utehu mi pruža jedino pomisao da možda negde postoje fotografije, da se tokom svih godina koliko su ovi naši grafiti bili na fasadi, verovatno neko pametniji od mene setio da ih slika.

Jednog dana sam izašla iz kuće i prolazeći pored „Akademije“ videla masnom belom farbom prefarbane naše slike. Fakultet likovnih umetnosti omalao belom farbom. Nisu čak ni nešto drugo naslikali, malo života uneli… Ništa. Rastužio me je taj prizor i više no što bih pretpostavila ali radovalo me je što je „ONI SE VOLE“ ostalo. Stajalo je do sledećeg krečenja cele fasade Fakulteta.

Danas, u još jednoj potrazi za nekim svojim starim papirima po kutijama, naletim na specijalno izdanje nekadašnjeg časopisa „XZ“ iz 1998. godine. Pod nazivom „Bg Grafiti“, na samo nekoliko strana, objavljene su fotografije izabranih beogradskih grafita. Autori fotki su potpisani kao Staja i Meda. Ovo je trebalo da zaživi kao redovno izdanje, čini mi se, ali mislim da se i ceo časopis ugasio nedugo zatim.

Počnem da listam i setim se zašto čuvam ovo izdanje sve ove godine. Osim fotografija par omiljenih starih gradskih grafita, preko cele pete strane obasja me crno-bela fotka srednjeg dela našeg triptiha:

„ONI SE VOLE“.

oni se vole

Ne znam zašto nema slika Nje i Njega, moguće je da je ovo sikano kad su već bili prefarbani…

Nije ni važno.

Rekla bih da je pogled na ovu fotku bio kao Prustu zalogaj “madeleine“ kolača, al’ to bi bio jeziv kliše, pa neću to da kažem. Zbog pogleda na ovu fotku sam sela za komp, bez nekog plana. Očigledno.

Ovo je trebalo da bude beleška o mojim omiljenim beogradskim grafitima, o onim čijem sam stvaranju bila svedok, ređe i sama u izradi učestvovala, o grafitima koje ću, kad god prođem pored „njhovih“ zidova, zauvek videti iako ih tu nema već godinama, nekad decenijama. I svaki put će mi, tako nevidljivi, zagrejati srce i pokrenuti neku živopisnu flešbek sekvencu, baš kao sada.

Ova današnja sekvenca je neplanirano i u potpunosti inspirisana i posvećena Vanji, mom najboljem prijatelju, čudesno talentovanom, izvanredno neobičnom dečku uvek punom ideja s oba ekstremna kraja spektra, mom Vanji čarobnih ruku i zlatnog srca.

„Praktiku“ od sto kila, s početka priče, nosila sam avgusta 1991. u baštu KST-a, na koncert Cockroaches i Overdose. Od 36 crno-belih slika, 30 sam ispucala na Overdose. Slikala sam, naravno, bez blica. Sećam se da sam s velikim nestrpljenjem sačekala par dana, koliko je trajala izrada fotografija, a zatim otrčala u „Foto Lipar“, kod mene, na kraju Kneza, po fotke. Dok sam izlazila iz radnje, otvorila sam pakovanje i počela da listam slike. Od 36 slika – svih 36 je ispalo savršeno.

To je bio prvi put da nisam napravila mutne ili na neku drugu foru glupe fotke.

Te slike će se ubrzo naći i u kultnom „Maximum R’n’R“, a ispostaviće se da su to, na žalost, i jedine fotografije benda Overdose. I na Jutjubu ima nekih pesama, iz studija i baš sa tog koncerta u KST-u, a umesto video-snimka stavljene su moje fotke, što mi je posebno drago.

Vanja, u crveno-belom prugastom donjem delu pidžame, koju mi je mama tek bila sašila i nije stigla ni da skrati predugačke nogavice…

Mnogo sam volela tu „Praktiku“.

Advertisements

2 comments

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s