“Pazite Na Decu”

DSC06221

  1. februar 2013.

Početkom februara (a 1. je tek napunio 7 godina), Vanja  nije išao u školu nekoliko dana, zbog gripa, pa odem u školu da popričam s njegovom učiteljicom i uzmem domaće zadatke i spisak propuštenog gradiva.

Nastava se zvanično završila, ostalo je petnaestak klinaca u „boravku“. Čim sam ušla u učionicu, opkoliše me sa svih strana, jako radoznali, razdragani, brbljivi i slatki. I svi u isto vreme:
– A gde je Vanja?
– Kod kuće, bolestan je…
– A kad će da dođe?
– U ponedeljak…
– A jel’ i on ima grip kao moja tetka Dragica?
– Ima. Isti takav.
– A šta je sve dobio za rođendan?
– Puno divnih poklona, dođite kod nas na igranje pa pogledajte..
– A baš je bilo super na rođendanu!
– Hvala puno, mnogo nam je drago što ste se svi lepo proveli!
– A kad ćemo da dođemo kod vas da vidimo šta je dobio?
– Sledeće nedelje, kad ozdravi, dogovorićemo se…
– A jel’ može Vanja da dođe u ponedeljak posle škole kod Bojana da se igramo jer ja idem tamo sa Darkom da se igram posle škole pa da se igramo zajedo kod Bojana. Posle škole. U ponedeljak. Kod Bojana. Da se igramo. Može?
– Najverovatnije će moći…
– A jel’ ona starija žena Vanjina devojka? Kako to da se zove Kiša?

Kiša ima 11 godina, visoka je, plava, dobra, pametna i lepa. I Vanjina je simpatija, pa je na rođendanskoj žurci samo nju birao za razne igre i plesove, što nije dobro prošlo kod brojnih prisutnih devojčica iz razreda.

Na ova pitanja nisam ni stigla da im odgovorim.

U jednom trenutku, učiteljica izađe iz učionice, ode po neke formulare, ja ostanem da čučim, okružena decom.
Svašta su još važno imali da me pitaju i da mi kažu, svi u isti glas, svi vičući.
Uglavnom o Vanjinoj žurci i o virusu gripa.

Devojčice su, uz ova pitanja, najnormalnije počele da mi, bez ikakvog upozorenja, prave pletenice i punđe (u isto vreme, s obe strane), skidaju mi ogrlicu da probaju, zagledaju lakirane nokte…
Ser Dejvid Antenborou međ’ retkom vrstom vrlo slatkih, jezivo glasnih majmunčića, koji brutalno napadaju u čoporu.

Nekoliko dana ranije, slikala sam Vanju sa nekoliko drugara iz razreda, kako se igraju ispred škole, pa sam te slike poslala mejlom njihovim roditeljima.
I sad mi, u učionici, Andrej ljubazno kaže:
– Mnogo su lepe one vaše slike, što ste me slikali ispred škole. Pokazala mi mama.
A ja mu odgovorim da su slike lepe jer su oni lepi, zahvalim mu se i kažem mu da je vrlo ljubazan.
Veljko sluša, pa pita:
– A jel’ mogu ja da vidim te slike? Jel’ ste stavili na fejsbuk?
– Molim?
– Jel’ su te slike na Vanjinom fejsbuku?
– Ma i’te deco, kakav Vanjin fejsbuk, nije to još za vas, ni ćirilicu niste dobro naučili, a latinicu niste ni počeli… Imaćete dovoljno vremena za to kasnije…
A deca se zgledaju podsmešljivo, pa pogledaju mene s neskrivenim prezirom i u fazonu „odakle je ova došla“, pa svi počnu ponosno da se nadglasavaju:
– Pfff…pa, ja sam svaki dan na fejsbuku!
– Imam i ja fejsbuk, već godinama!!
– I ja!
– Imaju i Goca, Lazar, Miša, Svetlana, Dragan, Minja, Lena, Raša, Mališa, Bilja…
– Svi imamo fejsbuk!
– Šalite se. Stvarno?
– A kako to da Vanja nema fejsbuk?
– Vanji, deco, ne treba fejsbuk, kao ni ostalim sedmogodišnjacima. Vanjin tata i ja koristimo fejsbuk, tako da je i Vanja onda nekad „preko nas“ na fejsbuku. Verovatno i previše.

Zgledaju se deca, ne znaju šta da mi kažu, a da me ne uvrede. Vidim da me gledaju kao da sam poslednja.

Tu je sve vreme i Kristina, devojčica za dve glave viša od ostalih, s kikicama, bez par prednjih zubića, uvek jako nasmejana. Baš uvek. Izgleda kao nekakva Pipi Duga Čarapa, samo ženstvenija (sva je u roze) i još slađa. Kristina mi pravi frizuru i učestvuje u razgovoru bebećim glasom, najviše kikotanjem.
Deluje kao anđelčić i uprkos svojoj visini, čini se da znatno mlađa od ostalih. Sve vreme nešto nasmejano pevuši i guguče. Da je ne vidim, mislila bih da je iza mene dete od 3-4 godine.
Dečaci mi i dalje, uglas, prijavljuju ko koliko prijatelja ima na „fejsu“, Balša uporno urla kako je “fesbug strava!” i svi se kolektivno zgražavaju, šokirani, nad činjenicom da Vanja nema svoj fejsbuk profil.

Na trenutak mi je čak kroz glavu prošla i vrlo bizarna i zabrinjavajuća misao – da li sam sada ovim  nehotice potpuno upropastila društveni život rođenom detetu i uništila mu svaku šansu za uspešno prilagođavanje, prihvatanje i avanzovanje na neizbežnoj, surovoj društvenoj lestvici kolektiva sedmogodišnjaka?
Stresem se.
Odjednom mi se mala Kristina opasno unese u lični prostor, zarije mi svoje jako nasmejano, anđeosko lišce u uvo, desnom ručicom me obgrli i stegne u zapanjujuće čvrstu, profi „kragnu“, pa prošapuće:
– Imam jednu veliku tajnu. Niko ne zna. Ni bata, ni mama, ni tata, ni deka. Niko ne sme da sazna. Ne smeš baš nikome da kažeš. Ali ja ću da ti kažem. Obećaj da nikom nećeš reći.
Uopšte mi se nije svidela ova najava.
– Dobro, obećavam, Kristina, ali stvarno ne moraš da mi otkriješ svoju tajnu, nema veze, sve je ok…
Nije me ni čula. Već joj je celo lice opet bilo u mojoj kosi i uvetu, stegla me, napravila par sekundi totalne dramske pauze, uzela vazduh… još malčice me privukla, pa u dahu, važnim i ponosnim tonom prijavila:
– Znaš… ja imam dečka… PRAVOG dečka. Na fejsbuku. To ne sme niko da zna. Mnogo je lep. Jako sam se zaljubila. I on se u mene jako zaljubio… Zove se Nikola Pavlović, jel’ ga znaš?
– Izvini?
– Nikolu! Mog Nikolu! Jel’ ga znaš?
– Ne znam ga, Kristina, a i što bih ga znala?
– Pa, on je, mnogo  stariji od mene ali je i mnoooogo lep! To mi je dečko! Mi se volimo i stalno se dopisujemo na fejsbuku! Al’ ne smeš nikad nikom da kažeš!
– Jel’? Koliko on ima? Devet godina?
– Pa, on je tako…mnogo stariji…tako kao ti… možda ga zato znaš… Strašno se volimo i stalno smo na fejsbuku zajedno!
Meni usta, verovatno, otvorena.
Odjednom mi je toliko neprijatno od sopstvenih misli, da bih iz sopstvene kože iskočila. I izbrisala poslenja dva minuta života.
I počeše birane strahote da mi se roje u mislima, ređaju mi se neke gadne slike pred očima…kako, na primer, neki lik mojih godina, divnim, prijateljskim, toplim glasom priča Kristini kako je lepa i kako je voli i kako su oni sad momak i devojka i kako bi bilo lepo da mu pošalje svoje slike…u kupaćem kostimu…ili bez…. I sve u tom stilu, samo svaka sledeća misao još gora.
Počne neki odvratan osećaj panike da me obuzima.
Šta sad da radim?
Obećala sam joj da neću nikome reći. A moram nekom da kažem.
Da pozovem njene roditelje?
Teški ljudi, uvek deluju jako ljuto. Ne bi taj poziv na dobro izašao. Da im pošaljem anonimnu poruku? To u startu umanjuje ozbiljnost i težinu cele stvari.

Od frke, valjda, počnem da se tešim, kako sam sigurno sve umislila i kako sam mentol i neviđeni paranoik… kako je taj „stariji mušarac“ vrlo verovatno zaista dečak od 9 godina… i kako nema mesta panici… Mislim, nisam neki ekspert, ali kapiram da će se pedofili pre naći iza profilne fotke neke slatke devojčice sa on-lajn nadimkom “Ivanica”, nego što će pod svojim punim imenom i sa svojom fotografijom uspostavljati kontakte i družiti se sa decom…  Ali ne vredi, ne mogu da zaustavim horor-serijal u glavi.

I odlučim da pričam sa učiteljicom. Odlučim da joj sve ispričam, a da mi ona obeća da me neće pominjati (naročito ne Kristini, kojoj sam dala reč) i da će vrlo diskretno ali hitno popričati sa decom o fejsbuku, fejsbuk-prijateljstvima, opasnostima i svemu tome, a i sa Kristininim (i ostalim)  roditeljima, a oni će, nadam se, doći do istine i preduzeti šta treba, ako treba.
Razmišljam, da sam ja Kristinina mama, želela bih da znam za ovakve stvari. Zapravo, želela bih odmah sve da znam.

Dođem kući, potpuno smlavljena. Ceo dan ne mogu da se otresem te mučnine i nelagode. I tih jezivih misli.
Uveče istog tog dana, dok sam sa Kasom razgovarala o svemu ovome, Vanja je sigurno čuo kad sam pomenula da ceo razred džedži na fejsbuku, pa je na naše čuđenje, jer ga inače taj vid komunikacije uopšte  ne zanima, odjednom tražio da mu otvorimo profil na fejsbuku „jer SVA ostala deca imaju svoj fejsbuk“.
Došlo mi da plačem. Da ga bijem, dok ga ljubim i da plačem.

Srećom, za par minuta  je ta ideja, kako sam i očekivala, potpuno isparila. Vratio se svom najnovijem Lego projektu. Gledala sam kako potpuno skoncentrisano završava sastavljanje novog,  danima pažljivo usavršavanog prototipa amfibijskog spejs-šatl vozila, a zatim brzo sklanja sve sa poda, uzbuđeno raščišćavajući pistu pred prvo poletanje.

Vanja and Nozomi

 

  • Opisani događaj je potpuno istinit, a sva imena, osim Vanjinog, promenjena su tj. izmišljena.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s