Utisci iz Slovenije, a u stvari ljubavna, o Beogradu

Nisam bila u Sloveniji sigurno 25 godina. Onako. Da baš budem.
Sećam se odlazaka na Bledsko jezero zimi s porodicom…velikog snega i hranjenja velikih labudova… Sećam se i slovenačke obale, leti. Kroz Sloveniju sam za poslednjih četvrt veka prošla nekoliko puta, uvek žureći ka nekim potpuno drugim zemljama. Ili, nekoliko puta osamdesetih, ka mandatornom Trstu. Devedesetih sam i u Nemačku, Italiju ili Švajcarsku išla jedinim mogućim putem, preko Mađarske.

Prošle nedelje sam zbog posla bila u Sloveniji nedelju dana.
Radim, takoreći, kao detektiv, za jednu nacionalnu holandsku TV kuću. Lociram ljude. Uglavnom ljude čiji se trag izgubio pre 30 ili 50 godina, ljude sa Balkana, o kojima obično nemam skoro nikakve podatke osim da su onomad bili ovde i da ih neko traži. Često biološka deca. Nekad usvojena, a nekad odrasla samo s majkom. Uvek u Holandiji. Tamo počinje moj deo posla. Uz malo sreće, posao mi se završava negde na Balkanu, prvim susretom roditelja i dece, nakon više decenija. Ljudi su čudo, sa svojim neverovatnim putevima i sudbinama.
Poslednji rešen slučaj me je sada vodio u Sloveniju, u malo selo kod Maribora.

Avionom do Ljubljane, pa kolima do Maribora, gde sam odsela, a svakog dana sam se vozila skoro do Šentilja tj. granice s Austrijom, što je blizu Maribora, 20-30 minuta vožnje. Doduše, dobrim kolima po putevima koji su mi delovali novije i bolje i od dobro poznatih, holandskih.

Prvi utisak s ovog puta u Sloveniju stekla sam u Surčinu, beogradskom. Let za Ljubljanu, slovenačkom avio-kompanijom „Adria“. Najmanji avion na svetu. Parkiran pored velikog „Novaka Đokovića“ (izgleda da su zalepili otpala slova, pa ipak nije pisalo samo „ovk“). Naša mala letelica nije imala propelere, ali kao da sam ih čula sve vreme. Srećom, let traje pedesetak minuta, koje sam provela boreći se protiv grčeva i nagona da ustanem iz najmanjeg sedišta na svetu i počnem da radim vežbe istezanja.

Služili su po čašicu kafe. Dobro, nije dug let, al’ sve jedno… Oduvek sam volela da me posluže nečim tokom leta, što zbog regulisanja pritiska u ušima (žvakanje, kao i zevanje prilično efikasno pomaže), što zbog eventualnog skretanja pažnje u slučajevima turbulencije. Što zbog toga jer volim da me iznenade nečim finim dok letim. Mislim, kad već činim neprirodno i nemoguće, kad sam 10 kilometara iznad ljudi i oblaka…krećući se brzinom od, na primer,  850 Km na sat… zar je išta veći luksuz očekivati ili uživati u posluženju, koje je ukusno. Ili makar lepo upakovano. I koje se daruje putnicima. Dakle, u ovo nikako ne računam kesicu “MnM’s” bombona od 4 evra i slična iživljavanja. Nije nemoguće da je intimni osećaj posebnog avionskog gušta deo kompletnog suštinski irealno-dekadentnog ugođaja i doživljaja. Taj gušt ili borderline potreba za kabinskim titranjem, kao da se skoro supersoničnom brzinom recipročno povećava u odnosu na udaljenost od Zemlje, što ima potpunog smisla, rekla bih.

Drugi utisak tj. prvi po izlasku sa ljubljanskog aerodroma (koji je mali, te vrlo putnik-frendli, poput našeg) dobih par minuta po početku vožnje do Maribora. 130 Km ubibože dosadne vožnje. Ništa da ti drži pažnju. Auto nov, dihtuje, amortizuje, daje osećaj, što kaže Goran Bare o heroinu, „kao da si u maternici“. Putevi novi, lepi, dobri, glatki, obeleženi…nijedne rupičice, zakrpe, bilo kakvog znaka života… Vozači oko nas poput robota, svi voze isto, poštujući znake i signalizaciju, uz očigledno poštovanje svojih i tuđih života i imovine. Zaspah od monotonije.

Rekla bih „šta ti je EU…“, ali i Bugarska je, na primer, u EU, pa su im putevi kao naši, a druge stvari još i gore. Dakle, nema to veze toliko sa EU, koliko sa opštim poretkom stvari, geografskim i inim, kakav je vazda i bio.

Ni razgledanje spektakularno lepog okoliša nije mnogo pomoglo. Suva idila, gde god pogledaš. Mala Austrija, sa svim, već belim, planinskim vrhovima u daljini, planinskim kućicama na zelenim golf-terenima u blizini, vinogradima i njivama koje kao da je u pačvork-pokrivač sašio neki potpuni opsesivni-kompulsivac.

Nema neokrečene kuće. Cigla se ne vidi, ali nigde. Nema dotrajale ograde tj. ničeg dotrajalog nema. Nema starih kola i traktora. Nema đubreta. Nema zapuštenih dvorišta i polja. Gde god da pogledaš, šta god da se slika, sve deluje za slikanje skockano. I nigde ljudi. 130 Km pažene idile prođosmo, sva upicanjena polja, vinogradi, njive…sve prazno. Nikog nigde. I onda skapiram da te izvanredno lepe zimzelene planinske šume i visoravni sigurno naseljavaju horde vila i vilenjaka u špilhoznicama, koje po noći putem trika i vilinske magije, a sigurno i uz jodlovanje, urede celokupni pejzaž. Ne postoji drugo objašnjenje.

Mrak je pao brzo i jako. Osim onih fluo-kolaca kraj puta, drugog svetla nema. Nema ni potrebe, ako je vozač trezan i voli život. Vijugavim sporednim putevima, po brdima i selima pokraj avstrijske granice, po mrklom mraku, u nepoznatno. Taman nešto, da ubije dosadu.

Prvo do nekog brdsko-planinskog seoceta na sat-dva, a onda malo nazad, do Maribora. Mrak. Stigli u hotel – mrak. Naslućujem da je ispred hotela Drava jerbo smo odmah do jednog od starih mostova preko iste. Ne čuje se reka, ne vidi se ništa.
U hotelu – isto mrak. Zapravo, sva svetla su na senzor, te je mrak dok nema ljudi po hodnicima. Pametan Slovenac, štedljiv.

Jedino što sam uspela da vidim, ispred hotela, po mraku, jeste grafit „GOTOF JE!“. Posle sam ih viđala po celom Mariboru. Njihov Sloba je bio gradonačelnik Maribora, čujem veliki lopov, uspešno smenjen.

U najkraćem, ovo su, čini mi se, najjači utisci iz Slovenije:

Ljudi: Iznenađujuće, gotovo mediternaski topli, fantastični domaćini, srdačni, duhoviti. Posle sam shvatila da je od, na primer, 30 Slovenaca koje sam upoznala, 25 zapravo iz Bosne. Život ih naterao da postanu Slovenci. A i „pravi“ Slovenci –  isto toliko divni. Iz nekog razloga, ja sam im – kao Beograđanka – bila neuporedivo zanimljivija i egzotičnija nego moje kolege iz Holandije, koje niko ništa nije pit’o. Ja sam svakog dana bila podvrgnuta najrazličitijim ispitivanjima. Od političke situacije…do životnog standarda…preko Tita i Jovanke…do delova za „fiću“…preko Kalemegdana i splavova… do Partibrejkersa i roštilja… Nije ni njima lako, al’ makar kad rade znaju zašto rade. A puno rade. Oni koji nisu izgubili posao. Lakše im je nego nama, u svakom slučaju. Još i ovo o ljudima –  po povratku nisam mogla da zatvorim torbu. Bila sam potpuno uverena da će me na nekoj carini zaustaviti kao švercerku alkoholnih pića. Domaćini, divna porodica Pešl, doneli su mi poslednjeg dana boravka brdo poklona. Osim ogromne tegle „akacijevog meda“, u torbu sam uspela da uguram i nekoliko flaša neviđenog slovenačkog vina (nisam ni znala da prave zaista vrhunsko vino), flašu šljivovice, od koje bolju probala nisam godinama, ni – ta-na-na-naaaa – u Srbiji. Ćune da žemla. U staklenoj flaši, bez išta. Znala sam da je vr’ čim sam je videla. Po dolasku sam domaćine darovala kajsijevačom i džemom od kajsija, slatkim od višanja, keksom…koječime srpskim… Zamalo i ajvar da ponesem, ali posle čujem da je to mogao biti okidač za ozbiljan diplomatski incident, jer Slovenija, ako sam dobro razumela, želi da patentira ajvar kao nacionalni specijalitet.

Greš na zajtrk? Kliči me na številko! Kajenje je prepovedano! Zaboravila sam koliko je slovenački zabavan jezik.
Par puta smo uveče izašli na pivo u nekakve rock barove. Mladi Slovenci đuskaju uz sve standardne hitove, ali ipak najviše uz već pomenute Partibrejkerse. Pevaju svi u glas preko Caneta, pa odjednom zazvuče kao pravi Beograđani, što je posebno simpa.

Hrana: Ne znam da li je to zbog želje da budu dobri domaćini (a zaista jesu, vrhunski) ili da možda malčice impresioniraju gošću iz zemlje svinjskog genocida, ali ono nisam vid’la ni u Leskovac. Ne smeš da sedneš, jer čim sedneš, na stolu se materijalizuju ovali puni vrhunske hrane. I vina. Lokalnog. Od mezetluka, preko svega drugog. Mesišta na 400 načina, al’ ohne roštilj, valjda su skapirali da mi ne bum bilo tak interesantno, ne? Ne. U hotelu, otvoren dan pošto smo stigli, španjolsko restavracijo. Malo lokalno, malo španjolsko…svakog dana se jelo odlično. Juhe. Neprejebive. Jal’ s knedličkima, jal’ s gljivama… Toliko juhica nisam pojela ni poslednji put kad me je grip sabio. Slatkiši. Nisam neki ljubitelj, više volim slano, al’ ono je kao u Beču. Odlična hrana, vrhunsko vino. Domaćini divni, gde god da si. Malo li je.

Maribor: Verovatno jako lep, ne znam. Mrak pada oko 17h, bilo je jezivo hladno i vetrovito, pa nisam mnogo šetala gradom, a nije ni bilo vremena, na žalost. Lep gradić, naročito stari deo, do Drave. Naravno, i oni su morali da sagrade neke moderne stakleno-čelične šoping-mol nakaze uz samu reku, al’ dobro… Centar grada me je na prvi pogled podsetio na Amsterdam, verovatno zbog odvratnog nizozemskog vremena, sličnih crvenih biciklističkih staza i uskih ulica. Uglavnom nema semafora za pešake. Samo „zebre“, klot. Naglas sam se nasmejala dok sam zamišljala kako bi taj sistem funkcionisao u Beogradu. Labudovi. Labudovi creep me out. Puna Drava. Na stotine labudžih trupa, patrolira, sve vreme. I patke ih se klone. Ogromni su, nadrkani, gledaju popreko i napadaju čim se približiš njihovom rejonu tj. vodi, ako nemaš neki hleb da im baciš. Maribor noću – crn. Ono malo odraza šoping-mola i Medicinskog fakulteta na površini Drave i – to je to. Kažu mi da je za Božić ludilo. Sve je okićeno, puno svetala, šljašti. Samo za Božić. U Mariboru ima lepih grafita. Ne znam tačno zašto, ali imala sam jak osećaj da za crtanje grafita vešaju na licu mesta. Verovatno zbog opšteg utiska skockanosti države, u svakom smislu. A možda i zbog toga što im redovna policija izgleda kao specijalne jedinice. Često se i sirene čuju, noću naročito. Čuje se i glasna živa muzika, a i navijačko pevanje. Vole fudbal više nego kruh da jeju. Vole i ujutru čašicu vina, po zajtrku. Kod nas nisam to toliko viđala. Češće radžu sabajle, našte srca. Okolina Maribora, brda, sela i Slovenija, uopšte: Da citiram svoju najbolju prijateljicu: „Slovenija? Twin Peaks“. Ali baš skroz. Prelepo, pitoreskno, idilično, čisto, lepo, uređeno. Intimno, uz štovanje svega pomenutog, nisam mogla da se ratosiljam nekakvog dubinskog osećanja blage nervoze u tako savršenom, oberuređenom okruženju.

Povratak iz Dežele u Domovinu: Dario, novi vlasnik hotela u kojem smo bili maženi i paženi nedelju dana, ponudio je da me vozi do ljubljanskog aerodroma, za takoreći istu cifru koju bih morala da platim nekom taksisti. Nema ni mesec dana kako je preuzeo vrlo lep, nov hotel „Lent“ u samom centru Maribora, baš na obali Drave. Poreklom iz Bosne, život proveo u Španiji, imao neke lokale… Ovaj hotel preuzeo od prošlih vlasnika, Albanaca. Zaposlio superefikasno, divno osoblje. Sve odmah promenio, na mnogo bolje. Čujem od zaposlenih devojaka da prošli vlasnici nisu imali ni ideja, ni želje da ulažu bilo šta u hotel, niti da se bakću sa gostima, ali su za sve stavili jako visoke cene. I naravno propali. Novi vlasnik sada ulaže jako puno svog vremena, novca i ideja, stalno je tu, nekad i sam služi večeru gostima, vrlo je predusretljiv i uvek pita da li bismo možda želeli…šta god. Za stolom bi se često stvorile razne španjolske delicije i pre no što je restoran zvanično otvoren. I vina…slovenačka, španska… Sve je to računato kao degustacija tj. lep gest, fraj. Holandski deo ekipe da ne poveruje. Oduševili se. A i ja. Ne moraju svakog dana da mi stavljaju čiste peškire i usisavaju sobu (a jesu), ali za pažljive, tople gestove i očiglednu iskrenu zainteresovanost za goste oma dajem svih pet zvezdica.

Napustismo ledeni, tamni, lepi Maribor, uz grljenje i ljubljenje s osobljem, zapisivanje imejl adresa i sve što ide uz rastanak s novim prijateljima. Vožnja do Ljubljane – stond k’o pedu. I zbog na početku opisane situacije, a i zbog „hajte gospodža Ana nešta malo pojest pred put, ne?“ divne menadžerke Zdenke, te odvaljivanja od hrane, onako, preterano. Palo je totalno prejedanje na nervnoj bazi, valjda zbog podsvesnog saznanje da mi je to poslednji ručak u Sloveniji do ko zna kad….

Na aerodromu se izljubimo i s vlasnikom hotela Dariom, koji nas je dovezao, kao s najrođenijim. On mi došapne, očiju punih suza: „Znate, gospodža Ana, mi ne radimo tako dugo ali puno gostiju smo imali…ali vi…vi ste nam zaista do sada najdraži gosti…Prosim ljepa, dodžite nam opet..“, te se naš rastanak završi dogovorom da mu pokažem Beograd, kad jednom dođe u posetu prijateljima.

Moja kalkulacija puta do aerodroma Vs. vreme leta, bila je, po navici, bazirana na srpskim elementima, te se pokazala kao potpuno pogrešna. 130 Km smo neosetno prešli za 50 minuta, ne kršeći zakon. Čuku-dve ubili uz aerodromske kafe i kajenje, vani, naravno.

Za razliku od dolaska, elegantnim direktnim letom od 50 minuta iz Beograda, povratak gajbi je bio znatno drugačiji. Prvo kolima do Ljubljane, pa od Ljubljane let za – Beč! Pa iz Beča let za Beograd, našom novom avio-kompanijom tj. starom samo prepakovanom.

Srećom, nije bilo predugog čekanja, a ni kašnjenja. Malo mi je žao što nisam slikala noćno sletanje u Beč, koji je iz vazduha izgledao kao enormno velika, ekstremno osvetljena novogodišnja jelka. A još nisu ni okitili za praznike. Spektakularan prizor, koji je malo amortizovao moju razočaranost ponudama u ovoj austrisko-slovenačkoj koprodukciji – rakijskom čašicom obične vode i mini-biskvitom (jedan zalogaj), koji sam prezrivo stavila u džep.

U Beču čekić sat i po, još jedna kafa, cigareta u jednoj od brojnih peksiglas-pušiona kod gejta, analitičko skeniranje različitih tipologija saputnika, koji očigledno žive/rade „u Beć, u Njemaćku“ i razmišljanja na temu „zašto ljudi toliko kupuju u Duty Free Shop-u kad uopšte nije jeftinije“… I najzad, bording. Pretposlednji transfer te večeri. Posle ovog leta, samo me još taksi do gajbe čeka! Woo-hooo! Neopisivo su mi nedostajali moji momci (Skajp nas je odžao, njojzi hvala), pa je počela malo i nervoza da me hvata, što ne mogu da ubrzam put. Već je prošlo 21h…

Beč-Beograd by Serbian Airways. Primetih kabinsko osoblje u novim uniformama, marame sa novim logom, sve zgotnuto. Čim smo poleteli (a let je takođe vrlo kratak), obuze me nacionalni ponos pri samom pogledu na krcata kolica iz kojih se dele razne zgodne stvari možda gladnim, verovatno žednim, a sigurno umornim putnicima.

Voda, kafa, čaj, sokovi… I „Serbian Airways“ nova papirna kesica, a u njojzi šećer, mleko i kašičica za kafu, salveta, mokra maramica, flašica vode, sendvič. Fina kifla, oveća, sveža, sa puterom, kačkavaljem, njeguškim pršutom, mrvom majoneza. Ljudski. Posebno spakovan i slatkiš – nešto kao orasnica, samo jako velika. Vidim putnici masovno uronili u svoje paketiće, sve opajali. Jutro posle puta mi smo, svo troje zajedno, takođe zadovoljno i ponosno degustirali sve elemente, te komentarisali kako je JAT, pardon, Serbian Airways ipak mnogo bolja avio-kompanija od mnogih drugih, mnogo poznatijih. Čak i Kas, koji nema gde i čime nije leteo i koji baš ne voli avionsku hranu generalno, rado i s ponosom pominje kako je JAT (još nije leteo sa novim nalepnicama) vr’.

Gledam tu kesu punu svega potrebnog i vrlo finog i mislim na austrijski nanobiskvit, jebo ih biskvit, pa mi nekako prosto bilo toplo oko srca. Naročito kad sam se setila poslednjeg leta, Jizzair-om za Eindhoven, da bismo stigli u Amsterdam, početkom godine. Kol’ko para, tol’ko i muzike, samo još manje. Ili: You pay peanuts – you get monkeys. Tokom leta nema ništa džabe, a ima sve, samo košta, puno. I to je ok, kapiram. Ono što bih kvalifikovala kao neljudsko i nedopustivo je što je putnicima zabranjeno (svuda) da u avion unose bilo kakvu tečnost, pa i flašicu sa vodom. Ako se slučajno zadese sa flašicom pred bording, moraju da je popiju ili da je bace. Baciš flašicu sa vodom, uđeš u avion, ožedniš, a onda ti ne daju malo vode da popiješ, nego moraš da kupiš novu flašicu za 3 evra, od njih… Dok su mi se rojile ove misli, te me obuzimao nacionalni – a najviše lokal-patriotski – ponos, poče poniranje pred sletanje. Mrkli mrak, opet. Dva-tri sata ranije uživali smo u bečkom Las Vegas ambijentu. Sad sam čkiljila da ugledam pistu ili bilo kakav znak života kroz crno nebo i sive oblake. I ugledah rodnu grudu, al’ kad smo praktično već sleteli. Nikola Tesla je zaista veliki car što je, kako pročitah u domaćoj štampi tokom leta, izmislio naš aerodrom. Od aviona, do prtljaga i na beogradski vazduh, sve za 15 minuta. Milina.

Bilo je hladno, ali toplije nego pod Alpima, koje ostavih za sobom. Kišica tek prestala, pa mi je sve izgledalo sjajno i svetlo i – moje. Odmah na ulasku tj. izlasku, još unutar aerodroma, taksi-lešinari napadaju. Neartikulisano i agresivno. Došlo mi da peške idem kući, samo da ne provedem u limitiranom prostoru automobila 20 minuta s nekim od tih spodoba. Izignorišem ih, stanem ispred. Teška mi bila torba puna cirke, pa da predahnem i popušim prvu beogradsku. Priđe mi jedan dečko, ljubazno i stidljivo, pita da li mi, možda, treba taksi prevoz.

  • Ne treba sad, hvala.
  • Ma nema frke, popuši cigaretu slobodno, znam kako je… Kaži ako treba posle prevoz..
  • Jel’ na taksimetar ili preko Petlovog brda, na turbinu?
  • HAHAHAHA! Jao, pa sad moram da te vozim! Na taksimetar, ne može da bude više od 1800 dinara
  • Hmmm….Ok, jes’ već druga tarifa, kasno je… A jel’ uračunata i pomoć s torbom, možda?
  • Naravno.
  • Deal. Jel’ si blizu parkiran?
  • Dva minuta, eno tamo na parkingu. Jao vidi ove nesrećnike komunalne…pun ih parking… jeb’o ih posao, kad malerišu pošten svet… a ovde mafija na aerodromu…“Pink Taxi“ preuzima ceo objekat…a oni upisuju tablice nama…jeb’o ih blokčić…izvini…
  • Zašto upisuju?
  • E..ne znam ni ja… Ne smem da dovezem kola ispred, kod ulaza, da pokupim mušterije s koferima… nije dozvoljeno ni da taksi bude na parkingu…ništa ne daju… Moram da skinem tablu, da je spakujem u gepek, parkiram kola, kao privatno sam tu, doš’o po rodbinu… Zato upisuju tablice…da provere da li je vozilo taksi… pa pišu kazne…jebale ih kazne…izvini, molim te …Nego, odakle stižeš?

I onda mu ja, dok smo se spakovali i krenuli, ukratko prepričam svoju slovenačku avanturu i odgovorim na razna dobra pitanja kojima me je prekidao. Zatim taksista – posle saznah da se zove Dragan – utihne odjednom, a ja nastavim da razgledam svoj grad, neopevano srećna, kao da mu se vraćam posle više godina. Što se, u stvari, dešava baš svaki put kad se vratim u Beograd, pa makar i sa vikenda kod mojih u Zrenjaninu.

Gledam svoj rođeni, jedini, od kiše svetlucavi, žarko osvetljeni grad i razmišljam o tome kako ne pamtim kad me je vozio taksista koji govori sa beogradskim akcentom. Nakon nekoliko minuta Dragan prekine tišinu:

  • E, moram nešto da ti kažem.
  • Kaži.
  • Ja ne mogu da verujem da ja tebe sada vozim. Mis’im, radim više od 10 godina na taksiju, ne mogu da verujem da u svojim kolima čujem beogradski akcenat.

I tu Dragan meni doda još jedan na listu razloga zašto toliko volim svoj grad. Pričali smo kao stari prijatelji, oboje podjednako neobično i ne znam tačno ni zašto obradovani ovim susretom.
Cela prethodna nedelja je bila više nego zanimljiva, naporna, intenzivna, uzbudljiva, iscrpljujuća, dramatična, sjajna…i sada nisam mogla da dočekam da stignem svojoj kući i izljubim svoje momke. Još me je na aerodromu obuzelo neko lepo, posebno veliko uzbuđenje, pa uprkos jezivom umoru nisam mogla da skinem osmeh s lica.

Dok je taksi ulazio u našu ulicu, imala sam osećaj da mi se Beograd obradovao koliko i ja njemu i da mi je baš zato, skroz šmekerski, poslao Dragana, za dobrodošlicu.

Advertisements

21 comments

  1. Draga Ana, odlican prikaz Slovenije i slovenaca. Jako davno sam bila tamo na duze. Sezdesetih kada je moj dragi Brana sluzio vojsku pored Ljubljane i mogu ti reci da bi prikaz bio identican tvom danas. Uvek su bili i ostali vredni, uredni i srdacni. Klopa – uvek dobra! Hvala na odlicnoj reportazi!

    Like

    • Draga Dado, najlepše vam hvala. A hvala i vašem, ovog novembra ledenom, a uvek jako toplom, gradu, u kojem sam se osećala više nego dobrodošlom svih nedelju dana. Hvala vam, jedva čekam da dođem opet.

      Like

  2. Iako sam dugogodišnji čitatelj svega i svačega. do sada još nisam pročitao nešto tako blagonaklonog o mome rodnom mestu. Hvala vam, poštovana gospođo Ana!

    Like

  3. Bravo Ana!
    Treba znat prepoznat pravog gosta! 🙂
    ako ti se maribor svidio po ovoj hladnoči, onda te pozivam, da nas posjetiš ljeti na StandUpFestu Lent 2014.
    baš mi treba neko, ko piše poput tebe…
    lp.

    Like

    • Najlepše hvala na lepim rečima i na pozivu na StandUpFest sledećeg leta. Jako bih volela da boravim u Mariboru i po lepom, toplom vremenu i to privatno (posao kojim sam sada bila u Sloveniji nije ostavljao mnogo slobodnog vremena, na žalost), pa da ljudski obiđem grad i posetim divne ljude, koje sam upoznala pre par nedelja, kao i neke nove buduće drugare 🙂 Hvala!

      Like

    • Hahaha sigurno neću toliko dugo čekati 🙂 Planiram sledeću posetu, ovog puta, nadam se, privatno i u letnjim mesecima. Imam neki osećaj da će me, po toplim sunčanim danima, Slovenija još više oduševiti i da ću tada mnogo više i uspeti da vidim i doživim. Najlepše vam hvala.

      Like

  4. Izgleda, da je mesto, ki ga obiščeš vedno najlepše, a vseeno je vrnitev domov zelo lepa. 🙂 …bi pa imel za dodati vsaj en tako dolg zapis izjemno lepe in prijazne izkušnje iz beograda, dozivetega ob koncertu RS na Uscu.

    …ampak, da se zraven Stare trte nisi slikala, jao jao…ni kaj, nazaj pridi pa popravi škodo 😀

    Like

    • Hahaha! A jesam slikala! Samo su slike ispale mutne. Ne znam da li mislimo na isto, u Zgornjem Jakobskom Dolu postoji mladica najstarije trte na svetu, 400 godina stare! Pelcer uzet iz Maribora. Ja slikala mladice u Z.J.Dolu, doduše, a sledeći put ću popraviti škodo, pa slikam i u Mariboru.

      RS smo čuli iz kuće, vrlo blizu smo Ušću, odmah preko mosta. A videle se i bina malo s mosta. Nemamo bebi-siterku, a i nije mi se išlo na ta masovna okupljanja, pravo da ti kažem.

      Hvala od srca na lepim rečima! Sigurno se vraćam v Deželo, sledeći put privatno, na odmor, pa da imam vremena sve lepo da obiđem 🙂

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s