Moj nedeljni Close Encounter of the Weirdest kind

 

  Tu odmah, pored policajaca   

Jezivo hladno, tamno sivo, maglovito, kasno nedeljno jutro.
Oko 11h. Sve četiri dorćolske ulice, koje vidim s prozora – potpuno prazne, potpuno tihe.
Redak prizor. Nema ni jutarnjih penzosa.
Kao da je kompletna populacija grada odlučila da ostane udobno ušuškana po toplim gajbama. Mi definitivno jesmo. Kod nas je upravo bilo u toku Nedeljno Prepodne, kao iz udžbenika.

A onda je, odjednom, naš interfon potpuno pomanitao.
Neko se temeljno bacio na zlostavljanje našeg dugmeta na interfonu, krvnički ga pritiskajući 6-7 puta, po nekoliko sekundi.
Ili su klinci (mada oni obično zvrcnu jednom-dvaput, pa zapale, cerekajući se niz ulicu, neviđeno nas zajebavši) ili je neka opasna uzbuna.

Dakle, interfon je zazvučao kao da ima epi-napad, a u sledećih par trenutaka smo, prvo, svo troje zaustavili ostale aktivnosti i pogledali se upitno, potom  smo se K. i ja  pogledom složili, zatim je V. dobio instrukcije da ne mrda sa svog zelenog ćebeta, a ja sam bacila pogled kroz prozor da vidim na koga da se mrštim, al’ taj neko je ili otišao ili nekako ušao ili se štekovao uz vrata. Namrštim se. Javim se na interfon.
– Molim?
Tišina. Sigurno su klinci. Još jednom, za kraj, al’ sad kao preko telefona i melodično:
– Halooo??
Par sekundi tišine, krenem da spustim slušalicu interfona, kad začujem, iz nekakve dubine, prigušeno i vrlo čudno:
– …hmdhhhh….hhhh…. halo…šššš…
– Halo? Izvolite?
– …žžžhhhh..halošššš..
– Izvolite? Koga tražite?
Opet iz dubine, prigušeno i jedva razumljivo (na inače uvek vrlo jasnom i glasnom interfonu):
– …hhhh…jeste vi…porodica?
– Izvinite??
– khhhh…žžžž…porodicašš…
Nekakav muški glas, mrmlja reči nemušto, zvuči gotovo poremećeno. Ne mogu da provalim jezivo težak akcenat. Toliko težak da jedva razaznajem reči.
– Izvinite, koga tačno tražite?
– …ššššš….je l’ porodica…umm… Davidšš…dović?
– Jeste, a koga vi tačno tražite?
– Pa…ummm….porodicu Davidović..
Ad-hoc analiza aktuelnih  mogućnosti: pokušavam da uspostavim komunikaciju sa a) osobom ili biljkom vanevropskog porekla, b) starom i dementnom osobom, c) gluhom/nijemom/kljastom osobom, d) dobrim drugarom koji se strahovito napio, e) potpuno nepoznatom i potpuno ludom osobom.
Sad i ja kao gluva:
– Koji član porodice Davidović vama tačno treba?
– PorodicašššDavidović!
Prevrnem očima. Nemam više vremena za ovaj imbecilni dijalog.
– Sačekajte trenutak.
Supersonična ad-hoc analiza se nastavlja, “za” i “protiv” spiskom. Zapravo, samo “za” spiskom jer bi, posle ovakvog uvoda, većina pristojnih ljudi oterala sagovornika u tri pizde lepe materine i spustila slušalicu.
Prepričam tj. putem različitih onomatopeja dočaram ovaj „razgovor“ K., koji mi uputi pogled pun zabrinutog neodobravanja, jer sam upravo pritisnula dugme interfona i  pustila to nešto u našu zgradu i naše živote, te krenula u hodnik da se sa tim i sretnem.
Gvirnem kroz čpijunku, kad ono – nigde nikog. Ta-na-na-naaaa.
Izađem u hodnik. Od naših vrata na visokom prizemlju malo stepenište vodi do izlaza iz zgrade. U dnu stepeništa, u mraku, stoji omanja tamna figura.
Brzo lupim prekidač za svetlo, do naših vrata.
Figura postane još tamnija.
Muškarac. Mali. Nizak. Vrlo crne kose, vrlo tamnog tena, u crnoj fajerci, musavim farmerkama, crnim patikama. Deluje upadljivo neuredno i ofucano. Neobrijan je, razbarušen…
Lice mu sigurno izgleda tamnije nego što zapravo jeste. Jako je tamno. Mogao bi imati 25 godina…ili 45. Nemoguće proceniti.
On stoji u dnu stepeništa.
Ja kažem
– Dobar dan!? Izvolite?
– Uhhgg…umm…por..ššš..Davidović?
Kad je progovorio, ovako „uživo“, shvatim da nije ni čudo što nisam mogla odmah da prepoznam taj superteški akcenat. Nije to bio baš ni akcenat, prepoznala bih romski, da je to. Lik je  zvučao toliko neartikulisano, kao da tek uči da govori ili nije bio međ’ ljudima od rođenja.
Više je sve to delovalo kao da ispušta nekakve polupromukle, životinjske zvuke, nego kao da mi nešto govori. Usporim, pojačam, naglasim dikciju.
– Jeste, ja sam. Izvolite?
Iz suštog štovanja i samilosti prema čitaocu, sve što sledi je značajno skraćena i za mnoge čudesne fonetske zapise umanjena verzija transkripta ove interakcije.
– Pa…poslali rođaci torbu… iz Ameriku, sa stvari…ummm… iz Ameriku, a imali  smrtni slučaj…umro..u Ameriku…žžžžž…. pre petnes dana i ja sam…ghhh…
Wait, what?
– Koji rođaci?
– Pa..ja…neznamnisamodavle…ummm…sad sam ja došo da donesem torbu…ššš… od rodjaci iz Ameriku…imali smrtni slučaj pre petnes dana i…umro…torbu…
Najnormalnije, gotovo veselo, kao da učestvujem u pravom razgovoru.
– A kome tačno treba da date torbu?
– Šššš…ghhh..umm…šta?
– Kome? Treba? Da date? Torbu?
– ..pa…ummm…a ko ti još tu u kući?
– Molim??
– …ghhh…ummm…ko je još u kući sad?
Da li je faking moguće.
– Evo, sad ću da vam nabrojim sve prisutne članove domaćinstva, eto me za čas!
Udjem na gajbu (odmah zaključavši vrata za sobom). Prepričam K. poslednjih par minuta svog života.
Dok slušam šta iz mojih rođenih usta, uz ilustrativno ali verodostojno mukanje i režanje, izlazi, atmosfera počinje da se osetno menja. Nestade inicijalna iritacija glede vremena i truda sprcanih u iscrpljujućem pronalaženju nekog traga diskursa, kao i generalni osećaj da je ovaj degen dosadan kao kratko ćebe.
Umesto toga – velika nedoumica: Šta je nama sada tačno činiti?
Postoji jedan nanopromil šanse da se radi o nekakvom bolesnom ili zbunjenom, a bezopasnom nesrećniku, koji ide po gradu i ovako sklapa nova poznanstva… A zaista imam i rođake u Americi…od kojih je bar jedan sertifikovano fiju…
Listam ove misli i zato oklevam da izađem u hodnik s kuhinjskim nožem u ruci.
Nemam, tehnički, ni neki dobar razlog da zovem muriju.
Šta da im kažem?
„Halo! Hitno šaljite patrolu, upomoć, poslali mi rođaci torbu iz Amerike preko priglupog i neartikulisanog gancija!“
Počinjem da dobijam sve jači osećaj da će me sopstvena neizmerna radoznalost opet, što se kaže, ujesti za pedu.
A jako želim da čujem taj iskaz, elaborat, celu priču i sve pažljivo osmišljene i memorisane detalje. PLAN akcije, strategiju i taktiku. Jer ljudi SIGURNO naprave neki dobar, solidan plan kad krenu u ovakve ludački hrabre, rizične i opasne akcije. Right?
K. umesto „gloka“ zgrabi svoj mobilni sa trpezarijskog stola, da mi znak glavom da krenem, iza mene je. Prle i Tihi kreću u akciju razjebavanja negativaca.
Izađem na vrh stepeništa. Tip je i dalje dole, na istom mestu, samo sada ispušta neljudske zvuke u svoj mobilni telefon, deluje nezadovoljno i razgovor (meni u potpunosti nerazumljiv) se čini kao rasprava. Prekine vezu čim me je ugledao.
Na tamnom licu mu se odjednom pojavi mešavina neprijatnog iznenađenja i zabrinutosti, koju možda nije ni pokušao, a definitivno nije uspeo da sakrije. Sve to, pretpostavljam, zbog tihog prisustva K., par koraka iza mene, u senci naših vrata.
Tip tada napravi jedan mali, prvi, korak unazad i time potvrdi sve paranoidne teorije, kojima se moj mozak u bekgraundu zanimao sve vreme.
Neopisivo mi je žao što ne mogu da prenesem na papir/ekran originalni zvučni zapis minuta koji su usledili – a uz sve animalne i SF audio-efekte – značajno pojačan fantastičnom akustikom hodnika naše zgrade.
Ono što je dopiralo iz mog  sagovornika zvučalo je svakako, samo ne ljudski.
Zapravo, najviše je zvučalo kao da je bio uključen u nekolio različitih pedala (često u isto vreme) – od hard-kor distorzije, povremenog fejda, preko dileja, bizarnog vaha…a svako malo bi napanjio i vokoder, pa tok boks… Van men bend.
– Ok, ovo je stan porodice Davidović, šta vi TAČNO želite?
– Pa..umm… rođaci iz Ameriku… torbu iz Ameriku….stvari iz Ameriku…meriku…riku…ku…u…šššššš…. a imali smrtni slučaj umro pre petnes…
– Je l’ možete samo prvo da mi kažete neko ime, molim vas? Ko je poslao torbu? Ili kome tačno?
– Ummm…khhh…Muhamed.
– Muhamed je poslao torbu?
– Ja sam Muhamed.
Fuuuuuuuck.
– Ok, super, drago mi je Muhamede. Je l’ možete da mi kažete kako ste tačno vi došli do nas sada?
– Dole.. sa stanicu… pa gore…
– Dooooobro. A kako ste znali da nas nađete baš OVDE?
– Ummm…pa…nisam odavle…tek stigo…porodica Davidović…torba..Amerika…rođaci…petnes dana… umro… stigo…  gore..
– Da li možda imate neki papir sa imenom, adresom, neki podatak, bilo šta zapisano?
– Ummm….Ne?
– Pa, kako ste nas našli, Muhamede? Da li ste sigurni da baš nas tražite?
– Ummm…da, da…porodica Davidović…vas.
Sad već ja počinjem da poprimam Muhamedov neartikulisano-tunjavo-zbunjeno-neuverljivi manir.
– Umm…pa…ne znam da li znate da u Beogradu postoji jako, jaaaaako puno porodica Davidović. Je l’ znate?
– Da, da…ne znam.
– Možda vam treba neka druga porodica Davidović?
I zamalo da izgovorim: „Porodica Davidović? Ulica Serdar Jole…“ i „Marš u pizdu materinu!“. Ali nisam.
– Umm…ghhhh….šššš…..ne…evo kaže…kaže na interfon (pokaže rukom ka mestu gde je interfon tj. ulazu, da me uveri): Davidović!
Ok. možda treba još sporije da govorim.
– Ummm…jeste, znam da piše. Ali ima puno porodica Davidović u Beogradu. A vi nemate ime osobe koju tražite. Kako ste uopšte došli do nas?
– …sa stanicu…dole…došo gore…Amerika…umro…
I jooooš sporije, baaaš sporo:
– Ok, kako ste našli nas, na ovoj adresi? Sigurno niste išli od kuće do kuće i tražili gde piše „Davidović“?
Pokušam ja da, kroz blagu pošalicu i ton strpljive vaspitačice, dođem do nekog suvislog odgovora.
– …um…jeste…ima…evo tamo,  kaže na interfon…
– Dakle, vi ste jutros stigli u Beograd i krenuli ste da tražite porodicu Davidović, od zgrade do zgrade? I tako ste sada našli nas?
– ..ummm…jeste…našo sam…Davidović..
– Uh. Dobro. Ok. Možda vam je lakše da mi kažete ko i šta tačno šalje?
– ..da, da…rođaci iz Krajinu…Davidović…torba iz Ameriku..a  smrtni slučaj pre petnes dana, pa…
– ‘Ajmo redom. Koji rođaci? Kako se zove osoba s kojom ste se videli ili razgovarali?
– ….Davidović… (rukom pokazuje ka interfonu)
– Neko ime?
– Muhamed.
– Ok, znači, u najkraćem, vi ne znate ni ko je tačno poslao torbu, a ni kome tačno treba da je date?
– Ummm…hm?
– Ko je poslao torbu, kakvu, kome tačno, zašto i odakle?
Ovo mu je bilo previše, izgleda. Sensory fuckin overload! Prazan pogled i
– Ummm…ššššš…hhhhh…ummm…ummmm…ghhšššš…ššššš..š……… KH!
E, jebi ga. Pokvario se.
Baš negde u tom trenutku je i moja standardno ekstremna znatiželja počela da posustaje pred cunamijem budalaština i sve jasnijeg saznanja da možemo ovako do sledećeg utorka, u ovom neprijatno hladnom hodniku.
Osećam kako mi K. urezuje „Ajmo, bre!“ u potiljak.
– E, pa, Muhamede, drago mi je bilo, super smo se ispričali al’ ja sad moram da idem.
Uz „O, ne!“ izraz i jedan nesiguran korak napred, krene mikrofonija:
– Ššššš..ghhhh….ne, ne, rođaci…hhhh… (sad malo ubrzano, uzrujano, zabrinuto i za nijansu glasnije)…. khgggg… Amerika…. smrtnislučajtorbapetnesdanakrajinahggggumro….išo…sa stanicu…gore…kššššš!!!
– Do viđenja, Muhamede. Vrata su iza vas.
– ŠŠŠŠŠŠŠGHHHHHHAMERIKU……TORBA..UMRO…GHHHHH!!!!
Videvši da Muhamed nema nameru da napusti objekat, izvadim telefon iz džepa, uperim ga ka njemu, sve uz žmirkanje na jedno oko, profi pozu i pitanje, vrlo podrazumevajućim i nonšalantnim tonom:
– Osmeh?
Muhamed se iste sekunde, kao po naredbi, razrogačenih očiju i zbunjenog  izraza lica, iskezi u nekakav golumovski osmeh.
Ja pritisnem neko dugme na svojoj staroj „Nokiji“ bez kamere, tek da se čuje neki zvuk, pa znalački i zadovoljno pogledam ekran (a na njemu „11:27“ i par crtica pred riknjavanje baterije).
– Divno, Muhamede, baš ste lepo ispali.
Nisam još ni završila rečenicu, a Muhamed, u maniru Florens Grifit Džojner, odjednom nestade iz naših života.
Nisam stigla ni da ga pitam gde mu je torba.

15jun2013 kiss

Decembar 2011.

http://www.youtube.com/watch?v=64LnAIC9RWo

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s