Kad je Stiven King sreo Reja Bredberija u samiški na ćošku

 Lost in Serbia

Prošle godine su u našem „Maksiju“ na ćošku krenule neke silne, višemesečne rotacije i izmene osoblja. U jednom trenutku se pojavi novi lik zadužen, valjda, za frižider sa sirom i mesištem.
Vrlo visok, mršav, tamnog ispijenog lica, upalih očiju, tih, ljubazan ali nikad nasmejan, oko 40 godina.
Par meseci smo ga već viđali u radnji. Uvek mu se javimo, pozdravimo ga, skapirao je da K. nije odavde, pa ga nekad pozdravi i na engleskom.
Vraća se K. iz „Maksija“ pre nekoliko dana, malo zbunjen.
Kaže, dok je stajao kod sireva i razmišljao šta da kupi, priđe mu taj novi prodavac.
– Dobar dan, komšija
– Dobar dan!
– Kako ste?
– Umm…dobro? Hvala…
Nakon ove kurtoazne razmene, komšija prodavac se hitro prešaltuje na engleski i bez ikakvog uvoda upita:
– So… do you have a guy in the police?
– Excuse me?
– You know, a guy…in the police..do you have one?
– Um…no…I’m not sure I know what do you mean?
– You must have a guy in the police.
– No, I really don’t, I’m sorry.
– Oh…
Komšija, očigledno iskreno iznenađen i vrlo razočaran odgovorom koji je dobio, odjednom ućuti i nastavi da gleda K., koji ne zna kako da reaguje.
– Umm…alrighty then, I have to go now, I’m sorry. Bye!

K.dođe kući, ništa mu nije jasno, samo mu je vrlo nelagodno.
Nakon par dana, eto ga K. opet u „Maksiju“. Priđe mu odmah komšija prodavac, pogleda oko sebe, uveri se da je „all clear“, pa kaže:
– Dobar dan, komšija!
– Dobar dan, hello.
Umesto očekivanog “how are you”, usledi, kao iz topa:
– Do you have someone at the Embassy?
– What?
– At the Embassy. Your Embassy. Do you have someone working there?
– Umm…no, I really don’t know anyone who works there…
– Oh… Can you help me move to Holland? Please?
– Wow… I am so sorry but I can’t, I actually really don’t know anyone at the embassy.
– But you must know someone?!
– I promise you I don’t… I wish I did… I’m so very sorry…

I onda se u blizini pojavi šef, te se komšija prodavac brzo vrati na svoje radno mesto, vidno smračen.
K. dođe kući, potpuno zblanut i prilično uzrujan. Vrlo mu je neprijatno. Ne razume šta se tačno i zašto od njega tu sad očekuje. Pomogao bi on rado svakome ako može, pa i komšiji iz samiške, ali ne kapira šta se dešava.
Ja mu predložim da idem s njim sledeći put, da se bolje sporazumemo na srpskom, pa ću možda ja uspeti da razumem o čemu se radi i zašto.

Sutra-prekosutra i K. i ja potpuno zaboravili na sve ovo, te K. ode sam do prodavnice.
Zastane kod voća i povrća. Drugi kupci se muvaju okolo. U jednom trenutku, isprazni se prodavnica, svi kupili i izašli. K. i dalje razgleda, pokušava da se seti šta nam još treba.

Prilazi mu komšija prodavac.
Tamniji u licu no obično, upalih, neobrijanih obraza, široko otvorenih očiju. Gleda oko sebe. Šef je negde iza, u magacinu. Nigde nikog.
Jednim korakom se hitro i potpuno neočekivano nađe u vrlo ličnom prostoru K.
Pruža ruke i hvata K., obema rukama, za nadlakticu, čvrsto, a dovoljno nežno da ga ne povredi.
K. od iznenađenja ništa nije stigao ni da kaže, ni da uradi.

Komšija, vrlo visok, još jednom brzo pogleda oko sebe, pa malo spusti glavu i na uvo K. prošapuće drhtavim glasom punim zastrašujuće panike, polako i vrlo razgovetno:
– Help me. Please, help me. I can’t… I have to get out of here. Please. Help me.

K., potpuno zapanjen, samo što nije ispustio sve iz ruku, zausti da nešto kaže. U tom trenutku se otvore vrata i nekoliko ljudi uđe u prodavnicu.

Dok se K. za trenutak okrenuo da propusti ljude, komšija nestade.

Više ga nikada nismo videli.

  1. decembar 2012.

maksi

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s