Priča sa beogradskom kaldrmom

28. septembar 2013.
U jeku beogradske  pandemije skandaloznog i tragičnog cirkusa na temu  održavanja predstojeće Gay Pride parade tj. šetnje tj., kako se ispostavilo,  gayrrilla Ad-hoc skupa pod okriljem noći. Ovog dana sam čula i pročitala reč “peder” više puta no što sam je čula u  celom svom životu, do tada. Tako mi se makar čini.  Termin tj. slogan “Stop Globalnom Zagejavanju!” sam, srećom, prvi i poslednji put čula (čitala sa stotina plakata po kraju) prošle godine u ovo vreme.

Luka Peder

*   *   *

Prilično zategnuta atmosfera juče u gradu.

Već oko 14h, kad smo se vraćali iz škole, put su nam presekle „marice“ i patrole s uključenim rotacijama…

Duž cele ograde gradilišta na bivšoj okretnici trola, sa strane Kralja Petra, izlepljene desetine plakata organizacija „Dveri“, „Obraz“ i ostalih…a sve glede gej parade, zakazane za sutra.

Ima i Šešelj i Kesovija, al’ uglavnom je tematika „za porodicu i protiv pedera“, šta god to značilo.

Oko 1h po ponoći, začuje se odjednom velika trka i vika napolju.

Pet klinaca, tinejdžera, sa kapuljačama i u trenerkama (dakle, u uniformi), rastrčali se našom ulicom ka Kališu, jure za  nekim auto i urlaju.

Dvojica vidno pijana, posrću i najglasniji su ali ne i najbrži.

Jedno dete drži odvaljeni deo nekog blatobrana, druga dvojica drže po kocku kaldrme, mašu oružjem i vrište „pederu, stani, jebaću ti mater!“.

Pederu, naravno, na pamet nije palo da stane. Pobeže, s lakoćom. Dečaci – popizdeli. Jedan mali, krajnje indisponiran, nastavi da psuje i baci kaldrmu na najbliži auto, u vrata. Kocka ostala u vratima za trenutak, pa pala na kolovoz, mali je opet uze.

Zamaknu dečica u Cara Uroša, taman reko’ odoše, kad čujem da i dalje urlaju, stoje na uglu i viču jedan drugom „jel’ vidiš šta mi je peder uradio? Sve mi je crveno! A samo sam ga jednom udario!“  zatim salva psovačine, one najgluplje, bezidejaške.

Muvaju se nervozno i besno sva petorica i  dalje tu na ćošku. Postalo je jasno da ovakvi neće ići kući na spavanje. Sad neko ili nešto mora da najebe.

Jedan mali stoji s tom kaldrmom u ruci, na raskrsnici i vidim da mu je ono mučeno saobraćajno ogledalo zapalo za oko. Nema ni veze, mislim se, nije prvi put, niko to ogledalo i ne vidi.

U tom trenutku u ulicu ulaze i hodaju prema njima dve devojke, starije tinejdžerke.

Nisu izdržali.

Okružili ih. Ona dva najpijanija, sve vreme urlaju, očigledno nesposobni da ustanove normalan ton i da hoće.

Ne ispuštaju naoružanje. „E,mala…š’a je bilo…š’o si uobražena..“ i sve tako megadžiberski, kako i dolikuje.

Sužavaju obruč, devojčice zalepljene leđima jedna za drugu, lagano se kreću oko svoje ose, pokušavaju da ih sve drže u vidokrugu. Padne mi na pamet kako bi bilo potpuno fantastično da ih sad njih dve, kao Džeki Čen i Brus Li, zdravo odvale od batina i odu na pivo.

iskustvo

Jedan, posebno razjaren, krene rukom ka njima i povuče jednu devojčicu za rever jakne, drugi diže ruku, koja drži branik. Komšinica iz suterena počne da viče „Ostavite ih!“. Ovaj s kaldrmom se okrene, napravi par koraka ka našoj zgradi. Ja pomislim „sad je ugasila“, al’ onda se setim da imaju rešetke na prozorima.

Vika postaje suludo glasna, tenzija je velika, samo što ne pukne. Želim i ja da im podviknem, a ne bih da nam ulete kocke kaldrme kroz zatvorene prozore Vanjine sobe.

„Ćuti matora, nemoj da ti..“  Nije ni završio urlanje na komšinicu, lavor vode sa balkona prvog sprata, do nas, sruči se na tog malog i još dvojicu. Kao da je vatra bila umesto vode, sve fitilje razbuktala.

Ovo neće na dobro da izađe.

Teška srca i protivu svakog duboko usađenog instinktivnog osećanja, pozovem policiju.

Devojčice iskoriste polivanje vodom, koje je skrenulo pažnju dečacima. Umesto da pobegnu, izgledalo je kao da se odjednom iza devojčica stvorila armija mišićavih, naoružanih, besnih tinejdžerki u majicama sa slikom Džastina  Bibera, koju ne vidim jer su iza ugla. Sigurno je armija iza njih, jer su one odjednom počele da se unose u lice dečacima i da se izdiru na njih, znatno glasnije i krajnje besno, a bez peviše psovki.

„Kako vas nije sramota?! Vas petorica na dve devojke! Kukavice! Pederi!“

Dečaci prvo ustuknuli, a onda jedan, najkrupniji, na okidač “pederi” krenuo na njih, hoće da se bije!

„Ma, kome ti – peder?! Sa’ da vi’š ko je peder, mamu ti…“. Onaj najmanji ga drži, a ovaj viče (kao što Priručnik za džibere i propisuje u takvim situacijama) „Pusti me, ubiću je!“

U tom trenutku, patrolna kola uđu ulicu i deca počnu da beže na sve strane. Jedan policajac izađe izauta i peške zađe u Cara Uroša gde su devojčice i još jedan ili dva dečaka. Verovatno ona dva umanjene koordinacije pokreta.

Patrolna kola nastaviše za jednim dečakom ka Kališu, pa niz ulicu. On je trčao najbrže što je mogao, patrola je išla tik iza njega, lagano, bez sirene i rotacija, kao da ih ovaj sprint zabavlja.

Nadala sam se da će nastaviti da ga tako motivišu do „25. maja“.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s