Nešto o Ivanu, masovnim ubicama, Srpskom Selu i koječemu

Moj brat od tetke Ivan je jedan sjajan lik.
Par godina je stariji od mene,  iz Zrenjanina je i po struci je psiholog.
B. i on upravo čekaju treće dete.
Ivan radi u jednoj vojvođanskoj seoskoj osnovnoj školi kao školski psiholog.
U isto vreme, kao stručan i iskusan psiholog/terapeut, pomaže i žrtvama ratnih trauma kod nas, a i u svetu.
Na Ivana bih danas bila neizmerno ponosna u svakom slučaju ali posebno sam ponosna jer znam kroz kakva je brojna i velika iskušenja, i kroz kakve neljudske strahote prošao „onih godina“.
Sama činjenica da je uopšte završio fakultet mi je još tada, pre sto godina, delovala kao neviđeni podvig. Po povratku iz epicentra ratišta na koje je bio poslat 1993., dugo je samo ćutao. Čini mi se, par godina.  Danas koristi ta svoja jeziva lična iskustva da pomogne drugima, koji su prošli kroz te užase, a koji su veoma sjebani i koji ćute. Ili piju. Ili ćute i piju.

Ivan i ja ne živimo u istom gradu, pa se viđamo ređe nego što bismo voleli.  Ali kad se vidimo, uvek se mnogo dobro ispričamo. I smejemo. On je jedan od onih retkih ljudi koji umeju da me, bez ikakvog truda i namere, uvek nasmeju do suza. Ivan priča najbolje priče.  Zapravo, kad god mi ispriča nešto, uvek odmah zažalim što nisam uključila diktafon.

Danas mi je Ivan svratio nakon nekoliko nedelja, imao je neke sastanke u Beogradu, pa je došao na kafu pre vožnje kući.  Nasmejan, kao i uvek, i ruku punih divnih, slatkih mandarina. Uvek nam donese nešto lepo. Pristavim mandatornu kafu, sipam sok i sednemo za sto u kujni da pričamo.


Povede se razgovor o jučerašnjem masovnom ubistvu 13 ljudi u Velikoj Ivanči i o ubici, o „okidačima“ koji se u određenim situacijama aktiviraju i kod zdravih, a naročito kod psihički načetih ili bolesnih ljudi… pa dođemo do Srpskog Sela.

Filozofija palanke, mentalitet, osobine Srpskog Seljaka, fenomen zamene teza, izvrnute (uvrnute) percepcije i često nazivanje notornog alkoholizma „tradicijom“ i „domaćinskim ponašanjem“…pa pomenemo i instituciju svinjokolja, kao jednu od ilustracija velike surovosti (našeg) sela ali i kao vrlo važan plemenski ritual, sa – uprkos obaveznim straobalnim količinama rakije sabijene tom prilikom – tačno određenom hijerarhijom i procedurom.

Odrastajući u maloj sredini, Ivan je,od najranijeg detinjstva, bio svedok ali i aktivni učesnik verovatno više od stotine svinjokolja. Tek pre koju godinu je odlučio da više to ne radi. Dosta mu je ubijanja za tri života.

O svemu tome ću više drugi put. Ta tema, sa svim svojim neverovatnim detaljima, zaslužuje poseban osvrt.

I sam mi je rekao: „Kad živiš na selu i celog života takve stvari gledaš i radiš, kao i svi oko tebe, svakodnevno… vrlo je mali korak kasnije ubiti čoveka umesto životinje“.  I onda mi ispriča ovo:


Bila je 1996., ako se ne varam. Sećam se da sam se stravično napio,došao kući pred zoru i stropoštao na krevet, obučen.

Verovatno nisam ni sat vremena sna skrpio, kad se rano ujutro pojavio moj brat od strica Ž. i počeo da me budi i tera da negde idemo. Ž. je tek bio položio ispit, postao advokat i počeo da brani svoje prve klijente. Jedva sam se pridigao, potpuno pijan.
Ž. mi prinese jednu rakiju, ja je popijem, bude mi bolje, pa krenemo.

Tog jutra je došao po mene, da idemo u jedno selo u okolini, kod seljaka kojeg je branio na sudu u nekom postupku, a koji je sada trebalo da mu plati. Na žalost, seljak uopšte nije imao para ali je imao neku stoku, pa su se dogovorili da plati „u mesu“.
Ž., iako odrastao u istom mestu i istom dvorištu gde i ja, uvek je bio jako osetljiv i gadljiv na bilo kakve prizore krvi, valjda me je zato poveo sa sobom.

Stignemo kod seljaka, hodamo niz nekakvu padinu kod Tise i vidimo stado ovaca i jaganjaca. Tu je seljak sa svojim sinčićem od 6-7 godina, paze ovce. Pogode se da Ž. dobije honorar u vidu jagnjeta. Seljak odmah nahvalio i ponudio jedno kljasto jagnje. Ja vratim to i izaberem jedno zdravo. Ž. već počeo lagano da se izmiče i bledi u licu. Seljak očas posla vezao kanapče jagnjetu oko vrata, položio ga na zemlju, izvadio kamu.

U tom trenutku pritrčava sinčić i umiljato, radosno zamoli:
– Aj’ pusti mene, tata!?
Bez neke posebne reakcije i naznake da se bilo šta neobično dešava, otac ga pusti.
Ž. otrči malo dalje i počne da povraća.
Dečak se vrati igranju u travi, s jaganjcima.


Sad sam ovo na brzinu zapisala, da ne zaboravim. Sledeći put će da radi diktafon.

RADZE

Advertisements

2 comments

  1. Kod mene su u familiji uvek sklanjali decu da ne gledaju klanje živine i ostalih životinja, da se deca ne prestrave i ne ostrve. Kad živiš na selu, nekako je neminovno da, ako već hoćeš da jedeš meso, moraš i da ubiješ neku životinju zbog toga, ali se uvek pazilo da to deca čak ni ne gledaju, niti da budu blizu. A kakvi su to ljudi koji deci daju da kolju životinje, o tome ne bih.

    Like

    • Ni meni nije jasno. Jedno od najstrašnijih sećanja iz detinjstva, a sećaću se svakog užasnog detalja i zvuka do kraja života, jeste sa letnjeg raspusta kod babe i dede u Vojvodini. Moji su radili u Beogradu, a niko od Vojvođana, inače čestitih i normalnih ljudi, nije se setio da me skloni kad su klali svinju.

      Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s