Kako mi je osunčano prvo odvratno oktobarsko jutro

1. oktobar 2013.

GOSTI

Od silne ‘ladnoće, sivila i kiše, jutros smo malčice kasnije krenuli iz kuće.
Iz Kneza smo, žurno, po kišurini, ušli u “našu” Rajićevu, destinacija – dvorište škole “Kralj Petar I”, pedesetak metara niže.
Kod “Akademije” V. stane, zamrzao korak, ne mrda.
– Hajde, požuri, zakasnićemo u školu!
– Stop! Do not move, mummy!
– Šta se dešava?
– Vraćamo se, let’s go the other way around!
– O čemu pričaš, zakasnićemo!
– Look! Don’t move! Just look!  They are everywhere! (pokazuje ka pločniku)
Počnem da razgledam blatnjavi, mokri pločnik, kapiram da je video gomilice psećeg izmeta ili bare ili tako neke prepreke na putu, koje valja zaobići.
Stojimo tako ukočeni na pljusku, V. s kišobranom, ja bez, on s kažiprstom ka zemlji, ja nagnuta, čkiljim, ne mrdamo… svet nas užurbano zaobilazi i zagleda.

V. ljuto i s prezirom pogleda svakog ko prolazi pored nas.
I poput onih 3D stereograma,  uspem da izoštrim sliku i umesto mokrog, blatnjavog pločnika, odjednom ugledam na stotine kišnih glista, boje blata, kako se uvijaju i gamižu, sve u istom pravcu – ka Knezu.
Ne pamtim kad sam poslednji put videla takvu invaziju kišnih glista u centru grada.
Zapanjim se, što ovom pojavom, što činjenicom da ih uopšte nisam primetila.
– Mummy, I can’t do it. I can’t go down this street now. I’ll step on some of them, I’ll kill them. I don’t want to kill them. Let’s go around.
– Ma, hajde, zaobićićemo ih, skoro smo stigli u školu, zakasnićemo, a i ja sam skroz pokisla…
I onda izgovori nešto što smo mu Kas i ja često govorili “kad je bio mali” i kada bi video, na primer, pauka na plafonu svoje sobe, pa odmah zatražio da ga spljeskamo.
– But maybe they are rushing home to their mummies and daddies! They are a bit yucky but maybe they have families who love them! I know I’ll accidentally step on them! Please, let’s go the other way! I don’t want to be an Earthworm Killer! Gliste…ubica! Please, let’s go back! Please?

Pokisla do gole kože, umesto odgovora čučnem i stisnem ga iz sve snage, verovatno prejako.
Skenirajući pločnik, pažljivim koracima kao po minskom polju hiperaktivnih glista, vratimo se nazad u Knez, a odatle uletimo u Kralja Petra i nastavimo trčanje po kiši koja više uopšte nije bila važna, dok se iz škole orilo prvo zvono.

husky pup

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s