Jul, dorćolsko dvorište

 

Jedan božanstven sto

 

Leto u našem dvorištu

 

 

Ceo dan danas gužva kroz kuću i dvorište.
Komšija Đ. renovira, prazni deo stana i neki podrum prepun koječega.
Na ćošku sreo momka koji se bavi “sekundarnim sirovinama”, ponudio mu da odnese sve što nađe, napravili dogovor.
Ja pitam kako se zove lik, Đ. se široko osmehne i kaže – Vinetu.

Vinetu se ubrzo pojavi sa pojačanjem u vidu članova porodice.
Zet (čini mi se da nema više od 16 godina) i dve devojčice, 9 i 12 godina, na primer.

K. jutros napunio naš veliki bazen na naduvavanje u dvorištu, Vanja uveliko ronja i uživa. Siđem u dvorište da popijem kafu, sednem u hlad sa K. i komšijom Đ., a Vinetuove ćerkice sve vreme prolaze brzim korakom kroz dvorište, noseći jako teške stvari – delove peći, pune kofere koječega, cegere sa starim novinama…
Putanja im je tačno na najvećem suncu, jako je upeklo, a one vuku, do auta ispred zgrade, neuporedivo više no što mogu da ponesu, zapravo.
K., Đ. i ja se zgledamo, počinje da nam biva vrlo neprijatno što sedimo i pijemo kafu, zgusnuti u jedan kvm hladovine.
Došlo mi je da ih posednem i svima im lepo objasnim kako je trebalo i ja danas ceo dan da radim ali nam se jutros, potpuno neočekivano, ispostavilo da nemamo snimanja.
Zamalo da im se, svakom ponaosob, izvinim što su nam otkazali i što pijem kafu u hladu, k’o najgora.

Lepa porodica, devojčice prelepe, jako vredne, pitome, lepo vaspitane, izuzetno stidljive. Kao Mika Antić da ih je napisao.
Već su neko vreme radili, ja ih pitam gde su im kola, da ih ne odnese “pauk”.
Vinetu kaže
– Tu je ispred, al’ žena i mala su u kolima, čuvaju.
Ja pomislim kako je u kolima koja stoje par sati na suncu sigurno potpuna dušegupka.
Odem do kola, zateknem ih sve kako pakuju stvari u gepek, a na prednjem sedištu Vinetuova žena s  bebom od godinu dana.
Ima minđušice, devojčica je.
Nasmejana, lepa k’o lutka.
Pitam ih da naprave pauzu, pa makar deca da se bućnu s Vanjom u bazenu, a imamo i bebi-bazenče za malenu…
Oni – odjednom vrlo zbunjeni, nisu sigurni šta ja u stvari hoću i koji je tačan odgovor.
Ja im kažem da dođu malo da se rashlade i popiju limunadu, pa se vratim u dvorište, pustim ih da se dogovore, da ne gnjavim.
Za par minuta – dvorište puno.
Beba uživa u mini-bazenu, guče i s oduševljenjem prska vodu na sve strane, devojčice bojažljivo gledaju u Vanju koji se, odjednom sav važan i vrlo svestan prisustva silnih slatkih devojčica, dernjeka i pravi cunami u “velikom” bazenu.
Vinetuova žena, verovatno mlađa od mene, jako mršava i nasmejana, takođe bojažljivo razgleda i nas i bazen i dvorište.
Vinetu i zet malo opušteniji, kako i dolikuje glavama porodice.
Ja pokušavam nekako diskretno i “krajnje opušteno i bez presije” da objasnim devojčicama da je potpuno ok da uskoče u bazen ako žele.
Ne bih da im bude neprijatno, a one više gledaju u pod nego u mene, ali s osmesima.
Ja kažem Vinetuovoj ženi
– Što se malo ne rashlade deca, lepo je u bazenu, čista voda, sad smo napunili…
Ona mi odmah uzvrati
– Ma, njih ne mogu ni kod kuće da nateram da se kupaju.
Gde je kuća?
U Bor.
Al’ došli su ovde, da probaju da zarade nešto. Cela porodica bila u karton-naselju “pa nas Đilas otero u kontejner u Krnjaču”.
Od ovoga pokušavaju da žive. Svi rade i sve rade.

Gleda žena Vanju kako luduje, pa pita
– A kol’ko i’ još imaš?
A ja uzdahnem, pa se nasmejem
– Za sad samo ovog jednog, al’ peva i priča za trojicu…
– A ti? Ovo su tvoje tri lepotice?
– Imam sedam ćerke. Još četri kod kuće.

Gledam devojčice.
Starija pazi bebu, daje joj limunadu, beba stegla čašu, hoće na iskap.
Srednja ćerka sedi između mame i mene. Osmeh i pogled ka zemlji. Još jednom je ponudim limunadom. Majka joj skoro prekorno kaže
– ‘Ajde, idi uzmi limunadu, malo da popiješ.
Ona, premorena i preznojana, pogleda mamu i sumnjičavo upita
– A što?
I ja se osetim prilično tužno.
Osetim da malo zaziru od mene, bele, i od svih ostalih u dvorištu. Osetim lepo da je njima ovo jedna potpuno nova, neobična sredina i situacija i da nisu sigurni kako da reaguju. Bude mi baš nekako krivo i glupo. A razumem ih, onoliko koliko mogu.
Ja pitam mlađu devojčicu
– Hajde da mi kažeš, ali brzo, sva imena svojih sestara, a da se ne zbuniš?
Ona raširi oči, pa još veći osmeh, kao da je sve vreme čekala da je baš to pitam.
I počne
– Meljvija, Šeherezada, Suvada…
Sve ih ponosno nabroji.
Ja je pohvalim, pa je pitam
– A kako se ti zoveš?
A ona ne skida osmeh, ali pogled opet spusti, pa kaže
– Ana.

DSC01633

Jul 2012.

Advertisements

One comment

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s