Barton, Lajnot, Vels, Vajnberg

Volim da gledam kad se Vanja igra.

Uvek mi je puno srce kad vidim da, iako na raspolaganju ima (doduše vremenski limitirano al’ život je nekome majka, nekome maćeha) kompjuter i još nekakva ekran-unterhaltovanja, on uvek radije smisli neku svoju posebnu igru.

Obično je to neka varijanta sa „lego“ kockicama, od kojih ume da napravi spektakularne stvari, samo ako ima odgovarajuću muzičku podlogu.

Dakle, u obzir ne dolazi da mu neko drugi bira soundtrack, kao ni da on pusti nešto što u potpunosti ne odgovara situaciji (psihofizičkoj? spoljnopolitičkoj? vremenskoj? duševnoj?) u tom trenutku.

Muzička podloga je nekad Daft Punk ili besomučno Manu ili Gorillaz, a nekad nekakvi metal-instrumentali, ne znam čiji, koje je on sam našao na Jutjubu, pa ih pušta sa kompa dok se igra.

Šta god ga u tom trenutku inspiriše i razbuktava mu maštu.

Danas je Vanja odlučio da se igra novim „lego“ setom, koji je juče dobio od Mišela, našeg drugara iz Amsterdama, trenutno u jednonedeljnoj poseti D.W. rezidenciji.

Sklopio je plavo-belo supersonično svemirsko vozilo sa šoferom i nekakvog komarac-vanzemaljca, koji je očito negativac.

A zatim je počeo da sklapa i ostatak situacije, po sopstvenom nahođenju.

Odmah sam primetila da mu nešto nije po volji, suviše je coktanja i uzdisanja dolazilo sa poda dnevne sobe.

  • U čemu je problem?
  • Nemam pravu muziku. Ništa mi ne ide uz ovo.
  • A kakvu muziku bi voleo da čuješ?
  • (Kao iz topa) Some kind of AWESOME space-robot-battle music, very scary and dramatic and with no singing but groovy!

<

p><

p>Uh. Hmm

Pošto Vanja najviše voli da pušta muziku sa gramofona, prođem kroz kolekciju vinila, bez veće nade da ću tu naći nešto za ovu priliku, al’ nema veze, uvek je tu Jutjub.

I, naravno, posle 15 sekundi prst mi se zaustavi na rikni fenomenalnog vinila, koji je moj tata kupio na nekom putovanju po Americi 1979.

„Jeff Wayne’s musical version of The War of the Worlds“.

Oduševim se što sam nakon sto godina našla ovaj zaboravljeni, skandalozno dugo nepreslušani dragulj.

Prvi put sam ga čula možda i prerano, sa 5-6 godina.

Jednom čula, a onda besomučno puštala, godinama, dok nisam napamet znala sve četiri strane albuma sa sve naracijom na engleskom, koju sam takođe naučila da reprodukujem, po sluhu.

Divan, dramatičan glas Ričarda Bartona u ulozi Novinara tj. naratora i danas bih u sred noći prepoznala.

Tada, kao dete od 5-6-7-8 godina, nisam poznavala reči koje Barton izgovara, a sve sam razumela. To je,valjda, ono što razlikuje Velike Glumce od ostatka profesije i sveta.

Sve mi je lepo bilo jasno – da li je situacija tužna ili opasna… da li je neko zabrinut ili radostan…da li je u pitanju dijalog ili nešto užasno strašno.

I pored nerazumevanja engleskih reči, sve sam uredno skapirala i s neviđenim uzbuđenjem pratila kompletnu radnju, potpuno fokusirano, obično stežući jastuk u krilu i jako se plašeći tokom pojedinih delova.

Kataklizmične ilustracije vanzemaljske tj. marsovske invazije Džefa Tejlora, kojih je puna propratna knjižica (tj. knjiga), uopšte tu nisu pomogle. Naprotiv.

Ali, sve zajedno, slušanje ove priče– i muzike – dok listam i proučavam svaku stranicu i svaki prikaz napada gigantskih „Marsovaca“, koji izranjaju iz okeana i jednim snopom laserskog zraka dižu u vazduh prekookeanske brodove…napadaju London, engleska viktorijanska sela i gradove po Sariju… i od kojih prestravljeni ljudi u panici, vrišteći, pokušavaju da pobegnu…. Pa, to je bilo nešto zaista potpuno posebno, užasno uzbudljivo i neponovljivo. Svaki put – neponovljivo. A slušala sam ovaj album i vrtela svoje naučnofantastične filmove strave u glavi stotinu puta.

Ovaj album je zapravo i moje prvo upoznavanje sa glasom, koji će mi godinama kasnije postati jedan od najdražih muzikanata uopšte. Izvanredni, omiljeni mi irski Ganci, Filip Lajnot u ulozi Parsona Natanijela. Ili kako su sročili u vrlo lepo urađenoj (što se kaže, luksuznoj, valjda) knjizi: “Philip Lynott is often described as possessing that rare quality that only stars are made of. He speaks with a soft lilting Irish accent – matched by a personal charm that endears him to critisc and admirers alike“.

ImageImage

Uz Ričarda Bartona i Fila Lajnota, u ovom audio-spektaklu učestvuju i mnoga druga velika imena iz sveta pozorišta, muzike itd.. Na primer: Džuli Kovington (između ostalog, glumica/pevačica u kultnoj predstavi „The Rocky Horror Picture Show), Džastin Hejvord (Moody Blues), gitarista Džo Partridž (Beach Boys, Elton John, Cockney Rebel itd.) i drugi… i naravno, autor Džef Vejn, koji je od 1975. godine radio na ovom antologijskom albumu. Vejn se u svojoj muzičko-dramskoj verziji poznate knjige H.G. Velsa iz 1898. prilično religiozno držao originalnog teksta i forme. Kao i knjiga, album je podeljen na „The coming of the Martians“ (prvi vinil) i „The Earth under Martians“ (drugi).

Namera mi uopšte nije bila da pišem recenziju ovog sjajnog i meni jako važnog albuma(samo me je maloponela emocija pa se raspisah). Koga zanima, može za tri klika i da ga presluša, a i da sazna sve što ga interesuje.

Želela sam da, pre no što zaboravim, bacim na papir utiske nakon puštanja prvog vinila Vanji. Čim je počeo Bartonov uvod, Vanjka je sve batalio, seo pored gramofona i gledao u ploču koja se okreće. Da bolje čuje.                                                                                              I onda se setim da smo tako i mi, u svoje vreme.

Sediš, gledaš tj. slušaš. Pažljivo.

I vidim da mu se oči šire, da ćuti, jako zainteresovan. I nekako mi bude toplo oko srca.

Posle nekog vremena počne, takođe izuzetno pažljivo, da studira omot ploče i knjigu. Oči sve vreme ogromne, usta otvorena. Zapanjen i zadivljen. Malo i uplašen, ali onako, uzbudljivo. Odslušali smo tako pažljivo sve četiri strane oba vinila.                                  Zatim me je zamolio da pustim sve ispočetka, ali da sačekam da prvo ode u sobu i namesti svoju „lego-scenu“ za igranje.

Tajming je tu vrlo bitan. Igranje očigledno mora da počne u tačno određenom trenutku. Sačekam ja par minuta da on sve namesti, on mi da znak, ja stavim iglu na vinil, krene avantura.

Do uveče je već pevao melodije i nadsinhronizovao tekst i igrao se, jako uzbuđen i savršeno srećan, a ja sam ga gledala, ista takva, kao da gledam sebe.

http://www.youtube.com/watch?v=MfuRPP_L3jU

  1. Jul 2013.
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s