12. 12. ’12.

Krenemo predveče na Kališ, vodim V. i drugara mu iz razreda H. na sankanjefest.

Dok smo izlazili, K. mi vikne da kupim cigarete. Nije nam usput, al’ nije ni daleko, pa otklizam s klincima do malog Maxija na ćošku.

U Maxiju, naravno, oba Ivoka ( temeljno upakovana u skafandere, kape i šalove), odmah krenu da njaču kako im je toplo i kako su žedni.

Zgrabim na brzinu neku tekućinu, pa trk do kase pre nego što počne da im se neviđeno piški, kaki i spava.

Na kasi  blaga gužva, koju nisam posebno registrovala, gledam da mi ova dva zvrka ne izjure napolje.

Komšija za kasom otkuca sokove i pita: „Još nešto, komšinice?“

Ja kažem: „Molim vas i cigarete, jedan plavi i jedan crveni…“

U tom trenutku vidim da V. i H. pored mene, onako u rukavicama, na silu guraju u već prepuna usta tj. u obraze nekakve Jaffa i druge keksiće. Poslužavnik im pridržava mlađe devojče u Maxi kombineu.

Jednom rukom drži poslužavnik, drugom rukom mi tura u ruku dve kockice za društvene igre, usput mi neprijatno radnosno objašnjavajući kako je danas „Divan Dan… Najlepši Maksi Dan… 12. rođendan…pa je Maksi Radostan…“

Ja je pitam jel’ to nešto zbog hapšenja Našeg Miška, ona me pogleda belo, Komšija za kasom se zacereka.

Kaže ona: „Samo bacite kockice i ako bacite dve šestice, vaša KOMPLETNA kupovina biće POTPUNO besplatna!“.

Ja pogledam u korpu, desetak prisutnih takođe ošacuje moju korpu, pa onda mene.

Tri Next sokića, ona najmanja na svetu, sa slamčicom.

Pogledam u korpu, pa u promoterku.

Promoterka se i dalje osmehuje jako široko, al’ joj u očima vidim „e, jebi ga“.

Uzmem kockice, da ne budem party-pooper, bacim ih na, za ovu svečanu prigodu posebno zgotnut, Maxi gembling-podmetač.

Nisam sigurna zašto, ali sledećih par trenutaka svi, bez daha, na prstima, prate moje bacanje, kao da smo u Monte Karlu, a u mojoj korpi brdo zlatnih poluga.

Dve šestice.

Jeeeeeeboteeeeeee….

Prevrnem očima i pomislim na sreću, kuratu.

Svi u radnji tapšu viču „Bravo!“, „Svaka čast“ i još neke vrlo neprikladne stvari.

Odjednom je tu i neki dečko sa profi foto-aparatom, slika ovu bizarnu scenu.

V. i H. takođe bodre iako nemaju pojma šta, koga i zašto.

Već se napravio poduži red iza mene, Komšija kasir pita: „I šta ste ono još tražili, komšinice? Cigarete?“

„Jeste, plavi i crveni…“

A Komšija me značajno pogleda pa vrlo izražajno i glasno, da ga čuje šefovica skroz iza, kod suhomesnatog, kaže „Znači, boks plavog i boks crvenog!“ i krene da traži po kartonskoj kutiji pored kase.

Kod Komšije u tom Maksiju, inače, pazarim svakodnevno, uglavnom vrlo malo tj. neophodno.

A cigarete, što i on odlično zna, uvek kupujem po kutiju-dve.

Nađe Komšija oba boksa, pa pred šefovicom koja je prišla nešto namrštena (da proveri ovu krajnje sumnjivu i granično kriminalnu situaciju), sav ozbiljan još glasnije i šekspirovski objavi:

„Izvolite komšinice! Izvolite i vaša dva boksa, koja ste mi tražili – kao što su svi videli – pre nego što ste bacili kockice i dobili dve šestice, srećne ruke i pošteno!“

Ceo red ljudi iza mene klima glavom i najnormalnije potvrđuje, Maksi-devojče takođe, a i fotograf.

Ja pokušavam da se ne zakikoćem.

Šefovica, koja takođe zna da kod njih u životu nisam kupila boks pljuga – namrštena, nešto joj nije po volji.

Uzmem svoj dobitak, zahvalim se Komšiji, takođe preterano glasno i izražajno, na „divnoj usluzi u Maksiju“, razmenim neke neobično tople, nasmejane, saboračko-mangupske poglede sa Komšijom, Maksi-devojčetom, fotografom i svim odjednom jako ozarenim licima u redu iza mene.

I onda otrčimo na sankanje, svi sjajno raspoloženi, s razlogom i uprkos svemu.Image

Image

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s